mercoledì 3 maggio 2017

Kao hrana iz italijanskog restorana



Dragi čitaoci, ovog puta vam neću govoriti kao to Italijani rade u Italiji. Ranije sam pisala kakve su njihove svakodnevne prehrambene navike. Neću loviti greške u prevodima ili nesrećno napisanim menijima italijanskih restorana kod nas. Tom temom ću se baviti u skorijoj budućnosti. Pokušaću da sa vama podelim neka svoja iskustva i da vam dam korisne savete kako da pripremite hranu koja liči na onu iz Italije.
Zašto sam odabrala baš ovu temu? Razlog je jednostavan- najveća stavka u mesečnom budžetu svake porodice je hrana. Poređenja radi, iznos koji prosečna porodica potroši na prehranu za dva dana jednak je iznosu koji plati za struju za mesec dana. Naravno, ne želim da ukažem kako je kod nas struja jeftina, već koliko je hrana skupa. Reći će te da to nije ništa novo, jer se u poslednje dve decenije snabdevamo na pijacama hranom iz Mađarske. S dolaskom velikih marketa počeli smo da jurimo popuste i molimo Boga da nešto bude na akciji, jer po redovnoj ceni mnogo toga ne možemo da kupimo. Bezobrazno visoke cene uvoznih namirnica poput maslinovog ulja suvišno je komentarisati (svi znamo da se ti isti proizvodi na pijaci prodaju upola jeftinije). 
Takođe, na ovim prostorima polovina stanovništva praktikuje kojekakve dijete i prati savremene trendove u ishrani, dok druga polovina smišlja kako da zakrpi rupe u budžetu i od ničega napravi nešto. 
Photocredit: http://www.improntaunika.it

U želji da se gladni nahrane (u našem slučaju ona druga polovina stanovništva iz prethodne rečenice) nastala je mediteranska dijeta, koja je, po mnogim nutricionistima, razlog dobrog zdravlja i dugovečnosti naroda s rubova Mediterana, odnosno, većeg dela Italije, posebno Juga, gde se vekovima živi prilično skromno i konzumiraju namirnice koje se tu i proizvode. O ovoj dijeti pisane su brojne studije, možete naći mnogo literature na raznim jezicima i naučnih ispitivanja u kojima se objašnjava zašto baš taj način ishrane dobar za zdravlje. Ali, pošto ja nisam nutricionista, već „leteća domaćica“, odnosno zaposlena osoba- profesionalac, profesor i prevodilac, i kao većina savremenih žena, trudim se s manje ili više uspeha da balansiram između posla i kuće i svih drugih obaveza koje s tim u kompletu idu, uključujući i upravljanje kućnim budžetom.
 
Photocredit: http://www.inran.it

I odmah da vam kažem, ja nisam pod pritiskom da moram da se dokažem kao domaćica, neću i nemam vremena da sate provodim u kuhinji, nisam čarobnica s varjačom i oklagijom (istu imam u kući za ne daj Bože kao hladno oružije) i moji „specijaliteti“sa Instagrama ne izgledaju kao na profi fotografijama na Pinterestu ili reklamama, jer mi nije cilj da potrošim na hiljade dinara da bih napravila nešto „vrhunsko“ (uz to masno, hiperkalorično i nezdravo), već želim da sa malim budžetom zadovoljim nutritivne potrebe i da istovremeno to što pripremim bude ukusno. Kako u tome uspeti, uči se iz sopstvenog iskustva i od drugih. Kako u vezi s kuvanjem, tako i o upravljanju budžetom, naučila sam mnogo baš tokom studija u Italiji. Doprinos ovoj temi dale su i koleginice blogerke. Druge blogove čitam i filtriram, te sam na taj način pronašla one iz čijeg sadržaja mogu puno da naučim i čije su mi preporuke i recepti uvek od koristi, poput Mirne koja daje savete kako da uštedite novac, Gage koja deli divne, zdrave i maštovite recepte, Dore- koja zaslužuje posebno da je istaknem, jer nam svima daje odličan primer kako napraviti nedeljni plan ishrane za celu porodicu i Gordane, autorke „Kuhinjskih priča“, koja o svemu ovome govori sa dozom skandinavske jednostavnosti i rasterećenosti.

Sigurna sam da će svako od vas, uz malo inspiracije, pronaći sopstvenu magičnu formulu, možda baš uz malu pomoć i mojih saveta. Daću vam neke konkretne preporuke za kupovinu, ali naglašavam da je to moj sopstveni izbor, a ne reklama za proizvode ili proizvođače. 
Nedavno sam shvatila da je odlazak u velike supermarkete uzaludno gubljenje vremena i novca, jer većinu namirnica mogu da kupim u „komšijskim“ prodavnicama u svojoj ulici, a ako pratim akcije u Univerexportu, Maxi Diskontu i Mikromarketu, mogu i da uštedim. Takva kupovina je mnogo „društvenija“ nego u velikim lancima, jer se uvek sretnu ljudi iz kraja, prozbori sa prodavcima, razmene mišljenja i saveti. 
U pomenutim objektima često je moguće kupiti Barilla testeninu po sniženoj ceni, ali i domaće marke poput Sentella i Renesansa, koje su, po meni, veoma dobre. 
Photocredit: http://www.agrodolce.it/

Kod izbora testenine, opredelite se za najviše tri oblika i tri proizvođača, da ne biste bili u nevolji jer vam je u svakoj kesi ostalo po malo i da ne možete da ih iskoristite. U mom slučaju to su penne rigate, fusilli i s vremena na vreme spaghetti ili tagliatelle, odnosno Renesansa široki rezanci, kad ih nađem.

Uz testeninu je neizbežan pradajz sos. Lično ne volim one industrijske iz teglice, radije kupujem Tomatello iz tetrapaka ili, tokom leta, svež sok koji ljudi cede i pradaju na licu mesta na brojnim lokacijama u gradu. Onda kada vam je dostupno sveže povrće, uz malo vremena i dobre volje, napravite sami sos ili pripremite testeninu sa svežim paradajzom. Uz dodatak maslina, badema, oraha, bosiljka, začinske paprike ili nekog drugog sastojka po volji, dobićete ukusan i lako svarljiv obrok. 

Photocredit: http://www.upsocl.com

Ako mislite da  se od testenine goji,  Italijani će vam reći da to nije tačno, jer se ne goji od same testenine, već od gurmanskih preliva, koji uz nju idu. Zato izbegavajte svaki sos za koji je potrebno više od tri sastojka. Isto važi i za mnoga druga jela, uključujući i slatkiše, jer što je manje sastojaka potrebno, to je lakša i brža priprema. Za slatkiše ne morate da tražite neke posebne recepte, dovoljno je da se setite šta su vaše bake pripremale, kada nije bilo svega kao danas.
Godišnji odmor obavezno iskoristite da se snabdete maslinovim uljem, naročito ako putujete u Grčku, gde kantica od 5 litara ekstra devičanskog ulja dobrog kvaliteta košta između 23 i 30 evra. Sada vam je jasno zašto nas ovde prave budalama u velikim marketima, gde je litar italijanskog ulja između 11 i 15 evra, koje je neuporedivo lošije od grčkog! 
Photocredit: Pinterest.com

U periodu kada sveže povrće nije dostupno po normalnim cenama, kupujem u lokalnoj piljarnici zaleđeno povrće, kako rinfuzno, tako i već upakovane mešavine, od kojih mi je omiljeni Baby mix sa mini šargarepama, brokolijem i karfiolom. Samo malo dalje, u drugoj piljarnici prodaju domaće krompire i jaja. 
Šetajući kroz ulicu Cara Dušana u prodavnici mlečnih proizvoda pronašla sam i sir „Čarnok“ koji se proizvodi u Vrbasu i odlična je zamena za parmezan! 
Od Italijana sam naučila i to da je najbolji proizvod onaj koji se prodaje na 0 kilometara od kuće, dakle, kupovinom od lokalnih proizvođača pomažete njihov razvoj i poslovanje, a idealne prilike da pronađete takve proizvođače su poljoprivredni sajmovi. Naravno, morate da napravite razliku između proizvoda koji su samo „za turiste“ i pravih domaćih.

O svemu ovome mogla bih da pišem naširoko, ali bih više volela da se vi nadovežete i podelite vaša iskustva. Do tada, napravila sam listu praktičnih saveta koju možete zalepiti na frižider ili negde u kuhinji:

1- Pripremite onoliko hrane koliko ćete pojesti. Ako kuvate na više, hranu podelite u više delova i zamrznite, dobro će vam doći kada ne budete imali vremena za kuvanje.

2- Pre velikih nabavki ili kad vam je budžet pri kraju, potrošite ono što već imate u kući i pripremajte obroke isključivo od sastojaka koje već imate.

3- Kupujte „lokalno“ jer ćete na taj način štedeti i vreme i novac. Tačno ćete znati gde šta kupujete i gde se to nalazi, za razliku od velikih marketa gde se doslovno izgubite i provedete par sati tražeći desetak namirnica. 

4- Ako vam dolaze gosti, umesto slanih grickalica pripremite „bruschette“- tostirajte hleb i začinite ga sitno iseckanim svežim paradajzom, maslinama, maslinovim uljem i bosiljkom.

5- Zasejte začinske biljke u saksije. Ako nemate strpljenja za to, saksije sa već izraslim začninskim biljem prodaju se u Mikromarketu.

6- Ako su vam dosadili grašak i pasulj, isprobajte sočivo. Nije skupo, hranljivo je, brzo se priprema a veruje se i da donosi novac onom ko ga jede.

7- Kada ne znate šta da pripremite, ukucajte u Google pretragu sastojke koje imate na raspolaganju (na primer „pomodoro, olive, pane“). Rezultat pretrage će vam dati brojne upotrebljive ideje.

9- Ne kreirajte ishranu prema trendovima, već prema sopstvenim nutritivnim potrebama i finansijskim mogućnostima, uz maksimalno iskorišćenje resursa koje imate.

10- Nemojte težiti da dostignete profesionalne kuvare, jer njima je to posao, a vama verovatno potreba ispred zadovoljstva. Uživajte u malim stvarima i ne zaboravite krilaticu Modestia est virtus. 

Toliko od mene za sada. A za recepte sa Instagrama, slobodno mi pišite preko kontakt formulara!

giovedì 26 gennaio 2017

Hoćete da naučite italijanski? Evo šta NE BI TREBALO da radite!

Često me ljudi pitaju da im preporučim kako najbrže da nauče italijanski jezik sami, dakle bez nastavnika. Ovde se time neću baviti, već ću odgovor napisati nekom drugom prilikom i u nekom drugom tekstu.
Često ljudi zaista veruju propagandnim tekstovima koji italijanski predstavljaju kao lak za učenje i kao jezik koji može da se savlada za neko kratko vreme. Ništa se ne dešava preko noći, pa se ni visok nivo znanja ne može dostići za mesec-dva, već nakon znato dužeg vremena pune posvećenosti i napornog rada.
Često se ti ljudi uvere koliko su bili u zabludi kada zaista krenu na ozbiljan kurs i kod ozbiljnog profesora, ali već sam pisala o tome pisala, pa ako kliknete ovde, podsetićete se šta sam imala da kažem na tu temu.
Ovog puta vam prenosim moje komentare na tekst sa Babel Magazine-a "Kako da postanete Italijani u 10 koraka", koji je, moram priznati simpatičan i zabavan, ali s tačke gledišta jednog profesora, previše komercijalan. Pošto nije redak slučaj da se na ovom području obožava sve što je italijansko, odlučila sam da napišem svoje komentare na svih 10 tačaka iz pomenutog teksta, jer, onaj ko sledi ta pravila, neće postati Italijan, već, u najmanju ruku smešan ljudima oko sebe.

Napomena: Da biste razumeli objašnjenja, čitajte paralelno i izvorni tekst na koji se pozivam, ja ga neću kopirati, već ću u nastavku dati samo prevod podnaslova po koracima.

Korak 1: Jedno misli, a sto radi!
Objašnjenje: Recimo da je ovo donekle pozitivno, dobro je biti snalažljiv i multitasking tip.

Korak 2: Vozi kao na pisti Formule 1.
Objašnjenje: Brza vožnja ugrožava i vas i ostale učesnike u saobraćaju, a svako prekoračenje brzine i nepoštovanje saobraćajnih propisa neće vas napraviti Italijanom, već neodgovornom budalom.



Korak 3: "Pričajte" rukama jer tako to rade Italijani.
Objašnjenje: Ako ste sigurni u svoje znanje, ne morate da mlatite rukama da bi to što saopštavate bilo autentičnije. Svakome se može desiti da se u trenutku ne može setiti neke reči ili izraza, ali bi bilo mnogo bolje da vaš govor, mimika i gestikulacija budu prilagođene samoj situaciji.



Korak 4: Italijanski je k'o muzika
Objašnjenje: Italijanski nije težak za izgovor, to je činjenica, ali da je lak "k'o pesma" je najgora laž koja se koristi u reklamama za učenje jezika. Ako želite da vam muzika pomogne kod učenja jezika, možda ćete u ćete u mom starijem tekstu pronaći neke ideje.

Korak 5: Poliglote u duši
Objašnjenje: Stereotip koji se može primeniti na sve narode, a ne samo na Italijane, kod nas kažu "govori srpski da te ceo svet razume".

Korak 6: Pratite modu da biste bili kao Italijani.
Objašnjenje:  Kao i svuda, i u Italiji postoje ljudi koji drže do mode i koji to ne čine. Stoga je ovo primer generalizovanja. Umesto slepog praćenja mode i kupovine markirane odeće i obuće, korisnije je od Italijana naučiti kako da nešto jednostavno izgleda kao posebno.

Korak 7: Bunite se za sve, pa potom zaboravite.
Objašnjenje:  Ovo je tačno i to morate znati ako poslujete s Italijanima. Desiće vam se da se jednog dana posvađate na "krv i nož", a da se sledećeg svi ponašaju kao da ništa nije bilo. Ali to je i za očekivati, jer su još stari Latini govorili da "pas koji laje, ne ujeda".

Korak 8: Ono što mama i baba skuvaju uvek je prste da poližeš!
Objašnjenje:  Donekle tačno, ali to nije slučaj samo sa Italijanima, već manje-više sa svim muškarcima iz južnoevropskih zemalja, među kojima su i balkanske, gde je prisutan rivalitet snaje i svekrve, odnosno netrpeljivost tašte i zeta. I Italijani na tu temu imaju vrlo duhovite viceve!


Korak 9: Solidarna politika- kritikujemo sebe, ali ne smeju da nas kritikuju drugi.
Objašnjenje: Tačno je sve sem da Italijani postaju nacionalisti kada ih neko drugi kritikuje. Naprotiv, pametni ljudi prihvataju kritike i trude se da poboljšaju ono što se poboljšati može. Pre će se uvrediti ako im kažete da je "bljak" svaki dan jesti testeninu, nego da im ne funkcioniše dobro birokratija. 

Korak 10: Kuhinjska pravila
Objašnjenje: Ova pravilo savetujem da primenite, jer je kuhinja neizostavni deo kulture jedne zemlje, te se očekuje da poznajete neka osnovna pravila.Bar dok ste u Italiji. Uostalom, i kada stanci kod nas dođu, lepo je kada poruče našu hranu i trude se da jedu i piju kao i mi. 


 Kakva su vaša praktična iskustva? Da li se slažete sa mnom ili sam postala profesionalna razbijačica stereotipa?

giovedì 8 dicembre 2016

Profesija prevodilac: uputstvo za upotrebu



U prethodnom tekstu dala sam smernice prevodiocima koji žele da postanu sudski tumači. Ovom prilikom želim da vam predstavim jednog prevodioca koji je svojim radom i knjigom „Priručnik za prevodioce“ dao veliki doprinos unapređenju naše profesije. Njegovo ime je Čedomir Pušica, aktivni je prevodilac i preduzetnik, osnivač agencije „Bel Translations“, a uz to i sportista. Već šest godina živi u Italiji, a naše poznanstvo datira od 2012. godine, kada smo prvi put sarađivali na jednoj lokalizaciji. Ove godine smo konačno imali priliku da se upoznamo uživo i razgovaramo o raznim aspektima prevodilačke profesije, a to činimo bar dva puta nedeljno preko savremenih metoda komunikacije, jer se uvek nađe neko pitanje, nedoumica, predlog ili ideja za članke na blogu ili posao u praktičnom, a ne samo teorijskom smislu. 
 
Čedomir Pušica, autor "Priručnika za prevodioce" već 6 godina živi u Italiji
„Priručnik za prevodioce“ je knjiga koja ćete pročitati bar dva puta- prvi put- u jednom dahu, drugi put- polako i s olovkom ili markerom u ruci, jer ćete sigurno želeti da podvučete ono što vam bude važno, da to dobro zapamtili, kao nekada kada ste učili za ispite. Samo, morate znati, knjiga se najmanje bavi teorijom, naprotiv- čitajući je, vi sami stavljate pred sebe konkretne zadatke za primenu u praksi. Pojam „konkretno“ je možda autorova ključna reč, stoga vam neću recenzirati ili prepričavati sadržaj knjige, već ću autoru postaviti pitanja koja iz tog sadržaja logično proizilaze. 



Olgica Andrić: U knjizi si dao konkretne odgovore na konkretna pitanja i sve to ilustrovao konkretnim linkovima. Naveo si brojne primere iz prakse i na taj način izašao iz ustaljenog „teorijskog“ okvira, gde se sve svede na teoriju i savete, bez konkretnog odgovora. Ipak, imam utisak da nisu svi raspoloženi da na taj način podele znanja i iskustva iz prakse, već u situacijama kada se to od njih očekuje, ostaju u „teorijskom“ okviru. Ima li uopšte razloga za strah od prenošenja znanja?

Čedomor Pušica: Siguran sam da ima. Zapravo, verujem da je takav pristup i najustaljeniji kod ljudi, bez obzira na branšu. Međutim, kada samo pomislite koliko znanja je čovečanstvo do sada akumuliralo, što u pisanoj reči, što u usmenom predanju, apsurdno je težiti tome da se deo znanja sakrije od drugih jer i kad bi čovek hteo, ne bi mogao „popiti sve znanje sveta“ za svog života. Za opšti napredak, dakle, za kvalitativno poboljšanje života svih nas, u interesu nam je da znanje što više prenosimo. Ukoliko je neko sposoban da bolje od vas iskoristi znanje koje imate, utoliko bolje.

Što se tiče tog teorijskog okvira, on je često jedino što se nudi i vrlo je sterilan bez prakse. Nije dovoljno poznavati kako stvari funkcionišu – potrebno je znanje i primeniti. Kod nas je, čini mi se, veoma česta praksa da karijera akademskog radnika ostaje u okvirima univerziteta i da se ne meša sa radom na terenu, a jedno drugo nadopunjuju. Takođe, lakše je davati savete utemeljene na knjiškom znanju nego na praksi, jer praksa iziskuje i vreme i učenje na sopstvenim greškama, odnosno uspesima, a mnogi za to nisu spremni ili se toga plaše.


O.A. U kom momentu prevodilac shvati da je deo globalnog a ne lokalnog tržišta i kako da na tom globalnom tržištu izgradi neku poziciju?

Č.P. Verujem da do te spoznaje dolazi onog momenta kada zaključi prvi posao sa klijentom koga ne poznaje, na daljinu, bez obzira da li se klijent nalazi u Australiji, Americi, Francuskoj ili u nekom drugom gradu u Srbiji, uradi dogovoreni posao i za to dobije novac na račun. Odsustvo potrebe za fizičkim kontaktom, uz vrlo opipljivu materijalnu nadoknadu, čine da se upali ona lampica koja signalizira da smo sada na velikoj pozornici.

 Pozicija se na mreži, tj. na internetu, gradi postepeno, ali konstantno. Ukoliko se bavite prevođenjem, potrebno je da pratite brojne berze poslova za prevodioce na internetu. Njih je veliki broj. Morate učestvovati na forumima kolega iz čitavog sveta kako biste se upoznali sa najnovijim dešavanjima, diskutovali o temama koje vas interesuju, saznali štošta zanimljivo, a uz sve to sticati iskustvo i pedantno ga zavoditi u svojoj biografiji. Potreban vam je sajt, nije zgoreg pisati i blog – jedan, dva ili koliko god, povezati sadržaje i kreirati linkove prema drugim vašim blogovima, člancima ili sajtovima. Preporučljivo je u svemu tome ostvariti saradnju sa drugim kolegama i sarađivati.

Poverenje je ključno za uspeh: poverenje koje klijenti dobijaju od vas, kao i poverenje koje dajete drugima. Naravno, budući da se na internetu može naći svašta, pa i onaj koji želi da vas iskoristi i prevari, morate biti obazrivi i uraditi svoj domaći zadatak – proveriti s kim ulazite u posao (ima mnogo sajtova i foruma na kojima se o tim temama govori), upoznati kolege na zvaničnim i nezvaničnim okupljanjima, konferencijama, seminarima.

Iz svega ovoga, a to je samo deo stvari koje valja činiti, možete zaključiti da je izgradnja neke pozicije na tržištu, bez obzira da li je reč o globalnom ili lokalnom tržištu, dugotrajan posao. Ne postoji prečica niti magična formula. Morate da ulažete i vreme i novac. I morate apsolutno verovati u svoj put. Ukoliko se nećkate da li da platite članarinu na nekom od profesionalnih sajtova jer niste sigurni da li ćete imati posla, da li da idete na seminare ili konferencije prevodilaca, na sajmove preduzeća koja se bave nekom od vaših specijalizacija, i slično, onda bi trebalo da razmislite da li uopšte treba da se bavite svojim poslom. Dolazak do određene pozicije na tržištu je mukotrpan, dugotrajan, košta, ali se na kraju i isplati. Pitanje je da li ste spremni na to?


O.A. Govorio si i o profesijama srodnim prevodilačkoj. Šta je po tebi bolji izvor informacija - autorski blog ili fino upakovani copy-writing tekstovi, koje su im prednosti i nedostaci? U poslednje vreme mnogo blogera se odlučilo da svoje sadržaje prenese na papir i činjenica je da njihove knjige doživljavaju globalni uspeh, što je možda nova sfera za prevodioce - da na druge jezike prenesu originalnu poruku?

Č.P. Autorski blog i kopirajting tekstovi su dva odvojena kanala. Najbolje funkcionišu u simbiozi. Mogu jedan bez drugog i potpuno je u redu ako neko ima samo jedno od to dvoje. Nisu svi sposobni da budu kopirajteri. Za to je potreban poseban osećaj za jezik, poznavanje marketinga, pisanje, čitanje, učenje... međutim, kopirajting je nešto što se uči (iako je potrebna određena predispozicija). Efektan tekst na sajtu, na brošuri, baneru ili drugom marketinškom mediju donosi veću prodaju. Reči imaju moć, a u zavisnosti od toga kako ih rasporedite u rečenicama mogu imati bolji ili lošiji finansijski efekat. U to sam se uverio lično dok sam radio kao kopirajter u Atini na tromesečnoj kampanji za Vip mobile koji je 2012. godine slavio 5 godina poslovanja u Srbiji. Svakog dana sam pisao poruke koje je operater slao korisnicima i imao direktan uvid u broj povratnih poruka samih korisnika. Poruka je suštinski uvek bila ista ili se delimično razlikovala, ali je tekst poruke svakodnevno menjan. Na osnovu reakcija se moglo videti na šta ljudi bolje reaguju, pa se išlo na pisanje poruka u tom stilu. To je psihologija i zato je izuzetno zabavno.

S druge strane, autorski blogovi su mesto na kome sa kolegama i širom publikom možete podeliti svoja znanja, koji vam mogu pomoći da se etablirate. Oni predstavljaju vaše „davanje“ svetu, a prvi korak ka uspehu jeste nesebično dati ono što imate, podeliti znanje sa drugima. Što više dajete, više ćete imati. Deluje apsurdno, ali pokušajte i videćete. Oni su jedan od marketinških kanala koje imate na raspolaganju.

Što se tiče uspeha blogova pretočenih u knjigu, to nije retkost. Ako je blog kvalitetan, ako ga prati veliki broj ljudi i ako verujete da njegov sadržaj u papirnoj formi može imati uspeha, onda mislim da bi trebalo da ga objavite i kao knjigu. Neke sadržaje možete bolje prilagoditi, dopuniti i prilagoditi štampanom izdanju, ali moj je savet da knjigu napišete. To sam naveo i u samom Priručniku. I knjiga je još jedan kanal koji vam je na raspolaganju. Da li ćete svoje misli podeliti sa drugima na drugom jeziku, to je do vas. Lično mislim da je to sjajna stvar. 

Borilačke veštine VS. prevodilački poslovi

 O.A. Kroz prevodilački iskustvo oboje smo se uverili da neke stvari bolje funkcionišu kod nas nego u EU i da ih nije neophodno po svaku cenu menjati samo zato jer se „kod njih tako radi“?

Č.P. U ovom slučaju nemam šta da dodam. Tako je. Ono što je bolje je bolje, bez obzira odakle dolazi. Problem našeg sveta je kompleks niže vrednosti, nametnut sa strane i sa vrlo jasnim ciljem, ali mislim da je to tema koja prevazilazi okvire ovog članka i onoga o čemu bih sada želeo da pričam.


O.A. Priručnik je izašao pre godinu dana. Tokom perioda od 12 meseci čitaoci su iznosili svoje mišljenje i verujem da već imaš presek tema koje bi mogle da se obrade u sledećoj knjizi?

Č.P. Da. Ono što me raduje jeste da su svi, ali zaista svi vrlo pozitivno reagovali na knjigu. Reakcije su išle od blago pozitivnih do oduševljenja, ali je svako pronašao bar neki aspekat knjige koji mu je upotpunio sliku našeg posla. Iskusnijim kolegama je najkorisniji bio sadržaj koji se odnosi na poslovne i pravne aspekte, na otvaranje firme, poslovanje u Srbiji i sa inostranstvom, poreski tretman različitih kategorija organizovanja – od autorskih ugovora, ugovora o delu, radu, pa sve do preduzetnika i preduzeća. Takođe, određen, ne zanemarljiv broj čitalaca je rekao: „Čekamo nastavak“. U nastavku očekuju teme kao što su razvoj preduzeća, konkretne specijalizacije i slično. Moja ideja nakon objavljivanja Priručnika za prevodioce i jeste bila da se nakon nekoliko godina priča upotpuni novom sagom o daljem razvoju, kada želimo da prevaziđemo sopstvene okvire i počnemo da razvijamo preduzeće. Ta knjiga će izaći kada lično uspem da napravim pravo prevodilačko preduzeće sa velikim prometom. Razlog za to je jednostavan: da bih nekome davao neki savet, moram da znam o čemu govorim i da lično kroz sve prođem. Za sada imam malu agenciju i u tišini se spremam da pokorim ceo svet (smeh).


O.A. Čitaocima će takođe biti interesantan podatak da već 6 godina živiš u Italiji i da si aplicirao za italijansko državljanstvo. Šta na taj način dobijaš, sem što te više neće smatrati za stranca? I koliko se Italija i uopšte njena kulturološka slika promenila sa dolazećim generacijama novo-Italijana, a ne samo njena fudbalska reprezentacija, u kojoj su na poslednjem EP najpoznatija imena bili baš ti „novi-Italijani“ predvođeni Tijagom Motom?  
Reprezentativci Italije nakon pobede u Skoplju, oktobar 2016.
Č.P. Poznajući tvoju strast za fudbalom, očekivao sam neko pitanje na tu temu. Kada sam 2010. godine došao u Italiju, ovde se održavalo svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoafričkoj Republici.  U svom privatnom blogu sam poredio taj i Mondijal ’90-e koji se održavao u Italiji. U tih dvadeset godina se mnogo šta promenilo, pa eto, i sastav italijanske reprezentacije. To je jedna od onih reprezentacija koju ceo svet mrzi zbog načina na koji igraju fudbal – jaka odbrana, strašno dosadno za gledanje. I ja sam ih mrzeo dok nisam došao da živim ovde. Mislim da su mi sada draži zbog promene pristupa igri – lepše igraju, delimično se i filozofija igre promenila, nego zbog činjenice da sam sad „jedan od njih“.

Italijansko državljanstvo očekujem uskoro i mislim da mi se u tom smislu može promeniti samo jedna stvar, a to je da ću moći bez vize da putujem u UK i SAD. Moći ću i da glasam. Sama činjenica da ću biti državljanin Italije ne menja moj osećaj pripadnosti. Lično se ne osećam strancem ni ovde niti u bilo kojoj drugoj zemlji. Polazim od pretpostavke da smo svi ljudi, a posle toga pripadnici konkretnih nacija. Za mene su državljanstva važna sa birokratskog stanovišta. Inače, ljudi koji me poznaju i sa kojima se družim ili sa kojima sam na drugi način u kontaktu me ne doživljavaju kao „strano telo“. Sve je u odnosu koji kreiramo i načinu na koji se i sami ophodimo sa drugima.

Istina je, međutim, da je u Italiji na delu velika promena strukture stanovništva i da se ona dešava vrlo nasilno. Zemlja pati od velikog priliva izbeglica i u tome je ostavljena na milost i nemilost od ostatka Evrope. Ko god kaže da to nije slučaj, živi u nekom imaginarnom svetu. Struktura imigranata u Italiji je veoma loša kada je u pitanju nivo obrazovanja, što otežava stvari. To je generalno dovelo do jačanja desnice u zemlji i na opšti konsenzus da stranci ugrožavaju zemlju. Italijani imaju jednu složenicu koju ne podnosim, a to je „extracomunitario“ – lice koje nije državljanin neke od zemalja EU. Sve bi to bilo u redu da ta reč nije poprimila izuzetno negativnu konotaciju jer se u vestima uvek govori o nekom „extracomunitario“ koji je nešto ukrao, nekoga prebio, opljačkao ili ubio. Mediji čine malo i često potpiruju vatru vestima koje u negativnu konotaciju stavljaju strance odrednicom „extracomunitario“, „marocchino“ (Marokanac), „rom“ (Rom), „rumeno“ (Rumun), dok se italijanski počinioci krivičnih dela navode po imenu i prezimenu. Ista je situacija kao i u Srbiji u tom smislu. A znamo da to nikad nikakvog dobra nije donelo.

Zbog toga, da se opet vratimo na temu pripadnosti, svaki pojedinac je odgovoran za svoj odnos prema drugima i odnos drugih prema njemu. Predrasude uvek postoje, one su deo svakog društva, ali snaga karaktera pojedinca određuje da li će se on osećati kao manje vredan ili ne.


Ovaj poslednji pasus dođe kao prirodni zaključak,  te je suvišno je dodati bilo šta za kraj, sem linkovati FB stranicu „Priručnika za preovdioce“, preko koje mu možete postaviti ona pitanja koja sam možda ja izostavila.
Si è verificato un errore nel gadget