Italijanski jezik kroz kulturu i društvo- stereotipi o Italiji i Italijanima

Prvi deo: šarm, moda, porodica i kuhinja

Ukoliko učite bilo koji strani jezik, zadatak nastavnika je da vam približi kulturu zemlje u kojoj se taj jezik govori, društvene prilike, verovanja, tradiciju, stereotipe i prikaže što realniju sliku pomenute zemlje, jer studenti često vođeni idejom o „romantičnoj Italiji“, vide i dožive njene manje romantične strane.

Ja sam Olgica Andrić, profesor italijanskog jezika i književnosti i moj pristup nastavi je, između ostalog, kulturološki i sociološki. Ako učite italijanski jezik jer želite da putujete u Italiju, morate znati šta vas tamo očekuje, šta se jede za doručak, kada se pije kapućino, da se na pizzu nikada ne stavlja kečap, ali i da je u Italiji 17 nesrećan broj, da „znak satane“ nije izmislio Roni Dzejms Dio, već je to akt „teranja uroka“  (fare le corna), tipičan za Jug Italije. Kakva bi bila nastava italijanskog jezika bez takvih malih ali značajnih detalja?

Jedan stranac koji je imao priliku da živi u Italiji na jednom internet forumu ovako komentariše: “Možda su oni najgore osobe i od najnepoverljivije na planeti. Neorganizovani, licemerni, sebični, arogantni, neznalice, rasisti...Da li ste upoznali italijansku birokratiju? Da li ste videli zbunjena lica službenika koji vas šalju od jednog šaltera do drugog, jer ih mrzi da rade? Ili u bankama gde svaki službenik izmišlja sopstvena pravila na osnovu kvaliteta kafe koju je tog dana popio. Svi vi koji volite Italiju, uključujući i mene, morate znati da nije kao u filmovima koji na preteran način promovišu tu zemlju, jer je Italija jedna prevara....”

Da li smo saznali nešto novo ili smo u ovim rečenicama možda prepoznali same sebe, birokratiju u sopstvenoj zemlji, karakteristike ljudi koji obavljaju određene polsove? Da, upravo tako, nalazimo se na pragu stereotipa i opštih uverenja, koja ne mogu da se primene generalno na jednu naciju, kulturu ili jezik, jer jednostavno svi mi imamo dobre i loše osobine, u svakoj zemlji neke stvari funcionišu bolje ili gore.  U stvari i sami Italijani se često žale na svoju zemlju, ali šta se dešava kada to uradi neki stranac? Ili, recimo, po čemu se prepoznaju Italijani u inostranstvu, probajte da odgovorite na to pitanje da biste i sami došli do opšte prihvaćenih stereotipa. U nastavku ćemo opisati one najčešće.

Italijani i njihov šarm

Zamišljamo ih kao lepe i visoke, sa tamnom kosom i svetlim očima, većim nosom i maslinastim tenom. Simpatični i šaljivdžije, otvoreni i živahni. Ne postoje tužni Italijani. Oni sami sebe smatraju najboljim ljubavnicima na svetu, dok ih stranci vide kao Don Žuane koji su nesposobni da sagrade neku ozbiljnu vezu. Ženskaroši, romantičari i slatkorečivi do šećerne bolesti! Lažljivci i spremni na sve zarad žena, odnosno zarad konkretnog cilja.

Stereotip ili ne: Nisu li po prirodi svi muškarci takvi ili bar većina? Ili ako nisu verovatno bi želeli da budu? 

Italijani i moda

Nema Italijana koji ne poseduje markirane naočare za sunce: unutra, noću, po kiši i snegu, Italijan ih uvek nosi. Uvek u neobičnom odelu, ali elegantnom i po poslednjoj modi: bele pantalone naročito. Žene su senzualne i čitaju samo Vogue i Vanity Fair. Sve Italijanke su lepe i vitke dok se ne udaju, odnosno dok ne pređu dvadeset petu godinu. 

Stereotip ili ne: zašto se kod nas takozvani VIP toliko trude da kopiraju italijansku modu, do te tačke da originalnost pređe granice svakog dobrog ukusa a žene čitaju ne modnu, već žutu štampu, pretežno u “institucijama” tipa frizerskih i kozmetičkih salona?

Italijani i porodica: 

Svi italijanski muškarci žele da ožene sopstvene majke i kada su mladi puštaju brkove da bi ličili na njih? Ako uđemo dublje u tu tematiku, shvatamo da su Italijani bolesno opsednuti sopstvenim mamama ( izraz koji se koristi u italijanskom jeziku “mammone” ili “mammoni”). Ali su svi u porodici veoma jedinstveni. Porodice su uglavnom višečlane i muškarci se naročito zaštitnički ponašaju prema ženama. Italijani su veoma religiozni i idu u crkvu svake subote i nedelje. Manje-više svi su mafijaši, nije važno da li su iz Trenta ili sa krajnjeg Juga, na neki način su povezani s mafijom.

Stereotip ili ne: Koliko je samo sličnosti između Italijana i Balkanaca? Bez vređanja, koliko je kod nas onih “sinjih sokolova” koji se ni posle tridesete godine života neće odreći mamine kuhinje ili ako su oženjeni nikada otvoreno neće reći da je snaja sposobnija od svekrve? Iako je mafija misaona imenica, pri pomenu imena iz “podzemlja” i naši sugrađani će se hvaliti da ih poznaju preko sestrine najbolje drugarice ili kumove svastike. 

Italijani i kuhinja

U Italiji se jede bolje nego u bilo kom drugom delu sveta. Znaju dobro da kuvaju, ko god im dođe u posetu nateraju ga da jede iako nije gladan. Obično jedu špagete za ručak i pizzu za večeru. Testenina se smatra za esencijalni vitamin u Italiji. Kulturu kafe svi veliki svetski lanci kafeterija su preuzeli od Italijana.

Stereotip ili ne: Koliko puta ste čuli: “A gde si krenuo, sada će pečenje!” Ili “Kad moja mama napravi gibanicu, mast se cedi niz prste”, da ne pominjemo slave, svadbe i ostale svetkovine hrane i pića. A tek kako nam u inostranstvu nedostaje “domaća kafa” (da ne kažem turska”), sarma i kajmak!

I na kraju sledi logučno pitanje: da li i dalje mislite da je razvoj interneta krivac za pretvaranje sveta u globalno selo ili, naprotiv, neki arhetipski stereotipi od kojih ne možemo pobeći ka kako se obukli, šta jeli i gde bili?

Istine i zablude da je italijanski lak jezik

Pre nego što počnu da uče italijanski jezik, mnogi veruju da je lak i da će ga savladati za par meseci. Snaga reklame, mediteranski duh i par izraza koji se nauče iz priručnika za putnike namernike ne čine osnovu jednog stranog jezika. Pre nego što počnete da učite italijanski, morate znati s kakvim teškoćama možete da se suočite i šta vas očekuje na početnom nivou ili kasnije. Krenimo redom, pokušaću da demistifikujem šta je u italijanskom jeziku lako, a šta teško.

1. Fonetski sistem- lak. Ako naučite pravila čitanja i pisanja, neće biti problema. Čitaćete i pisati onako kao što je napisano, a da vam neće biti teško potvrđuje i nepisano pravilo da se u italijanskom pojednostavljuje sve što je teško za izgovor. Ako prepoznate otvorene i zatvorene vokale, ako naučite da se grafički akcenat piše samo na oslednjem slogu i čitanje konsonanata na osnovu položaja, kao i duplirane konsonante, bez problema ćete čitati i ono što ne razumete šta znači.

2. Članovi- lako ako naučite pravila, ali i teško s obzirom da govornici srpskog jezika ne osećaju članove kao nešto što je prirodno, već ih izostavljaju jer u našem jeziku ne postoje. Linijom manjeg otpora mnogi me pitaju "A da li će me u Italiji razumeti ako zaboravim članove?" Moj odgovor je, da, hoće ali ćeš biti smešan kao Vujadin Boškov.

3. Nepravilni glagoli u prezentu- nema tu šta da se diskutuje, nepravilni oblici se moraju naučiti. Recimo dešavalo mi se da pojedini menjaju glagol "andare" kao da je pravilan. U tom trenutku moje logično pitanje je :"Da li ja vama predajem italijanski ili portugalski?"

4. Spajanje predloga sa članom odnosno "preposizioni articolate"- ako ste naučili određene članove i ako se ne dvoumite koji upotrebiti, lako ćete savladati kako se spajaju sa predolozima. 

5. Pomoćni glagoli i građenje složenih glagolskih oblika- ima tu logike, ali i pravila. Jeste velika greška upotrebiti neodgovarajući pomoćni glagol, jedino što može da vas uteši je da i famozni Frančesko Toti, nazvan "Princ Rima" nije "sam sa sobom", kada su pomoćni glagoli u pitanju. Neću citirati njegove fraze da ih ne biste tako i zapamtili.

6. Prošli particip- nepravilni oblici- ako ih naučite jednom, znaćete ih uvek. Ako ih ne naučite, greške će biti neminovne. Ima ih prilično, ali malo truda na nivou A1 vredi puno, jer cete izbeći greške na kasnijim nivoima.

7. Ako pričate na italijanskom, zaboravite srpsku i englesku sintaksu, zaboravite španske serije i mnoge stvari što znate iz drugih jezika, jer je velika mogućnost da napravite grešku. Evo nekih primera!

8. Koristite svaku priliku da jezik slušate, da posmatrate njegove govornike, njihovu mimiku, pokrete, reakcije. I u njima je duh jezika, a jezik je živ, menja se s vremenom, svaki govornik mu daje svoj lični pečat. Ipak, ne kopirajte druge, već se trudite da i sami budete originalni.

Ovih osam pravila sasvim su dovoljna za početnike.Ukoliko ste vi takođe zapazili da vam je nešto naročito lako ili teško, potrudite se da svoja iskustva podelite s nama na fan stranici.

Voli vas vaša profesorka!
Skype: oljafiore

Kako pronaći profesorku u pravo vreme

Pozdrav svima,

Kao što vidim  u poslednja dva dana ova stranica bila je vrlo posećena. Zahvaljujući dragoj koleginici Jasmini Karajanov, koja drži časove engleskog jezika online, mnofi od vas po prvi put su posetili moj blog.
Solidarnost između kolega je uvek dobrodošla, a pošto je Novi Sad mali grad, ko želi da uči italijanski jezik, od prijatelja će uvek dobiti pravu preporuku.

Isto tako je i za engleski jezik, ako želite da ga usavršite, učite ga od najboljih, koji su svoje znanje i kvalitete dokazali kroz iskustvo i na za to dobili zaslužena priznanja.

Ipak, na žalost, ljudi ne završe uvek na pravoj adresi. A evo i zašto: pojedini web sajtovi, koji su zbog ključnih reči dobro pozicionirani na pretrazi, nude usluge privatnih profesora stranog jezika. Komunikacija između njih i učenika se odvija preko njihove forme za komunikaciju, a da bi profesor stupio u kontakt sa učenikom, tj. da bi dobio broj telefona potencijalnog učenika, mora na rčun tog sajta uplatiti 250 dinara i od održanih časova davati iznos od 10% pomenutim intermedijatorima. Sve to u teoriji ne zvuči loše, ali u praksi, neko kome je hitno potreban čas tokom vikenda, neće čekati da se otvore banke u ponedeljak ujutru kako bi njega nazvao profesor, već pribegava drugim načinima traženja profesora.

Privatni nastavnici u Srbiji rade na crno, niko ne štiti njihova prava, a samim tim, sav novac koji zarade nisu u mogućnosti da "legalizuju" (što u Mađraskoj recimo nije slučaj), pa sve ostaje u začaranom krugu rada na crno.

Pitanja koje želim da postavim državnim organima, Ministarstvu prosvete, ministarstvu za rad i socijalna pitanja su sledeća:

1. Ako mnogi od nas ne mogu da uđu na famoznu "berzu" nastavnog kadra i dobiju šansu da rade u državnim školama, iako imaju adekvatnije obrazovanje i mnogo bolja iskustva od već zaposlenog kadra u prosveti, zašto ne dozvolite da se prizna zvanje "privatni nastavnik" i zašto takvim ljudima ne pomognete da rade legalno i dobijaju sve što im sleduje kao i ostalim zaposlenima?

2. Zašto konačno ne preispitate želje i potrebe za učenjem/znanjem stranih jezika u osnovnim i srednjim školama i samim tim ne pružite šansu đacima da uče jezike za koje imaju afinitete od motivisanih i stručnih profesora, koji će poslove dobiti na javnim konkursima, gde će se izabrati samo najbolji, sa najboljim projektima za sprovođenje nastave, kojih će se pridržavati?

3. Zašto ne uvedete takozvane "licence"? Svaki nastavnik je dužan da prati moderne tokove u nastavi stranih jezika i da se kroz ceo svoj radni vek dodatno usavršava.

U stanju totalne nebrige državnih organa za našu profesiju prepušteni smo jedni drugima. Sami radimo svoj marketing, solidarišemo se međusobno, preporučujemo jedni druge. Pozitivno je to se ipak kvalitet pre ili kasnije prepozna i što ima onih koji ga još uvek cene.

Zato, poštovani građani željni znanja, ako birate kurs stranog jezika, školu ili nastavnika, pre nego što se odlučite za najjeftiniju ponudu, ipak prvo pitajte ko je profesor, šta dobijate za tu cenu, po kojim se programima radi i da li je to najjeftinije zaista i najkvalitetnije. Nekada presuđuju nijanske, u ovim kriznim vremenima je svaki dinar važan, a najgora investicija je loše potošen/uložen novac, koji se ne može vratiti nazad.

Pamet i znanje u glavu i napred u borbu s kvalitetnim znanjem protiv mediokriteta i neznanja. Stari Latini su bili u pravu- SREĆA PRATI HRABRE! 

Moja stranica na Facebook-u koja je postala referenca za moje aktivnosti

Dragi citaoci, na mojoj stranici na FB, Italijanski jezik u Novom Sadu, redovno objavljujem zanimljive vesti vezane za:

1. Kurseve italijanskog jezika u skolama u kojima radim
2. Privatne casove italijanskog
3. Poslove u Italiji gde se trazi znanje srpskog ili hrvatskog jezika
4. Nova izdanja i nove udzbenike za italijanski jezik
5. Poslove za studente, stipendije, konkurse

Prema tome, zelja mi je da vam pruzim sirok uvid u sva desavanja koja vas interesuju. Prikljucite nam se i uzivajte.
Voli vas vasa profesorka

Zašto je nekada toliko malo bilo potrebno za sreću?

Prošlo je od tada 20 godina. Kalendar nas neminovno podseća da vreme leti svojom ustaljenom brzinom, da sve prolazi sem sećanja na neke trenutke koji zauvek ostaju urezani u nama. Trenuci koji su naizgled obični, nebitni i s nečije tačke gledišta bez ikakve važnosti, ali koji su mnogima od nas pružili mnogo iskrene sreće, bez ikakve koristi ili dobiti.

Bila sam tada sasvim obično dete, možda nekima po mnogo čemu neobično. Umesto uobičajenih zanimacija tipičnih za devojčice ja sam u još od 1988. godine, znači sa nepunih 10, otkrila u tom uzrastu svoju jedinu zanimaciju, hobi ili strast- fudbal. To moje roditelje nije zabrinjavalo, nisu me zbog toga vodili kod psihologa, niti su mi govorili da kao devojčica moram da se manem muških stvari. Naprotiv...Nikome nije bilo čudno što slušam radio-prenose utakmica, što lepim sličice fudbalera, kupujem sportsku štampu i gledam svaku utakmicu na TV-u. Pustili su me da radim ono što želim, mada moram priznati da su me ponekad kritikovali da se previše bavim fudbalom i da ću zapostaviti školu, te sam bila prinuđena da krijući od njih kupujem sportsku štampu, umesto slatkiša ili koka-kole. 

Imajte u vidu da smo tada imali svega 3 TV kanala, da nije bilo kablovske niti interneta, ali to nam nije smetalo da dođemo do svih informacija koje su nas zanimale. Upijali smo kao sunđeri svaku rečenicu iz “Tempa”, svaki podatak koji tokom utakmice daju Milojko ili pokojni Vladanko (tada nije bilo komentatora poput A.S. zbog čijeg davljenja sam prošle godine gledala Mondijal na HRT-u).

I, čini mi se, bili smo srećni. Osećali smo se ispunjeni. Imali smo teme za razgovor. Nije nam bilo dosadno, nismo se “smarali” niti “otpadali”. Odrastali smo tada bez facebook-a, nismo imali ni mobilne telefone ni digitalne fotoaparate, fotkali smo se jednom godišnje u školi i eventualno na kojekakvim veseljima i slavljima. Uzori nam nisu bile pevačice koje liče na travestite ili zvezde nekog realitija, već oni s kojima smo telepatski komunicirali gledajući utakmice na televiziji, verujući da oni čuju naše bodrenje i želje da nam pruže još jednu pobedu. 

I tako dođe 1991. godina koja je mnogima od nas izmenila živote, koja će večno ostati upisana u istoriju. Iz jedne zemlje čiji se krvavi kraj sve više nazirao, jedan fudbalski klub vinuo se u nebeske visine. Jedan fudbalski klub ostvario je snove svih nas. Iako nam je stadion “Sveti Nikola” u Bariju bio samo misaona imenica, svi smo te magične noći imali utisak da smo baš na njemu. I danas se sećam te utakmice, a prođe čitavih 20 godina, jer to je deo mog detinjstva, života, neke srećnije prošlosti. Prošlosti koja će večno ostati u mom srcu poput skrivenog blaga, koja je obeležila moje odrastanje i sazrevanje i učinila me srećnom osobom koja ka svojim ciljevima ide poput tog slavnog tima, bez straha od mnogo jačih i moćnijih. 

I dan danas osećam to u svom biću. Poželim da se vratim u te trenutke i ponovo doživim tu sreću, koja, kako sam već rekla, ne nosi nikakvu materijalnu korist ali daje onu dimenziju koje danas više nema. Da li se svet izmenio? Da li sam se i ja izmenila? Verovatno (ili sigurno) sam i danas mnogima čudna jer se razlikujem od ustaljenih modela, stereotipa, mediokriteta...Da li ti modeli zapravo sprečavaju ljude da budu ono što jesu, već im se povinuju jer “društvo” tako nešto od njih očekuje da bi bili prihvaćeni i deo svega? Da li smo se zbog toga “udavili” u prosečnostima koje guše svaku ambiciju naprednih duhova da dođu do izražaja i otkriju ostatku sveta ono što u sebi nose?

Zbog čega i danas, kao nekada, ljudi ne pronađu zadovoljstva u tim malim stvarima? Zašto se danas nečiji izgled, pamet, sposobnosti cene na osnovu broja “lajkova” ispod fotogragije? Gde je nestala mašta i ono unutrašnje, što nam je bila zvezda vodilja ka nekim višim ciljevima? Šta danas ljude čini srećnima, a da je nematerijalno i apstraktno?

Lista pitanja mogla bi se produžiti do beskonačnosti. Ostavljam vama da pronađete odgovore ili magičnu formulu kako probiti odbrambeni bedem ispred šesnaesterca mediokriteta i dati im gol u gostima! Možda otkrijete neke skrivene dimenzije koje će vam život učiniti lepšim. 

Pravi heroji su oni koji sebe smatraju običnim ljudima

Izbegavam da se bavim pisanjem, jer kada vidim ko sve sebi daje za pravo da piše i kaže da je novinar, muka mi je. Zato mi je ponekad drago što ne radim više kao novinar, jer je većina medija dno, a da nije pojedinih sportskih dešavanja koja prenose, verovatno malo bi šta normalan čovek mogao da vidi na njihovom programu. Ali zato sam dobro informisana o svemu, jer redovno prelistavam web izdanja pojedinih glasila i dok čekam autobus, bacim pogled na naslovne strane novina koje stoje na kiosku. I sve saznam, bez previše potrošenog vremena pred malim ekranom. Tako jednostavno ne mogu da izbegnem ni ono što je u centru pažnje.

Najavila sam da ću napisati blog i evo, upravo to činim. Neću se ovog puta baviti stručnom tematikom, neću biti ni buntovnik koji će pljuvati po državi, vlasti i takvim strukturama, jer je to uglavnom beznadežno, već ću u ovom tekstu suočiti neke pozitivne i negativne primere iz javnog života. Ne zaboravite, na pozitivnim primerima se uči, a iz negativnih teško da možemo izvući neku pametnu pouku, već se samo iznerviramo i pitamo šta nas još tera da budemo ovde gde smo.

Junakinja moje priče je Anette Olzon, pevačica grupe Nightwish, žena koja je preko trnja stigla do zvezda i izborila se sa svim onim zlim dušebrižnicima koji su je osporavali, pljuvali i napadali, govoreći da će uvek biti u senci svima poznate dive, Tarje Turunen. Živimo u vremenu kada obični ljudi postaju junaci i kada je uzalud klanjati se divama i divovima, jer svi težimo ka normalnom i znamo da život nije latinoamerička telenovela, pa se zato i identifikujemo sa ljudima koji su jedni od nas. Ili bar ja možda tako razmišljam, jer je prava veličina ne izgubiti se u sopstvenoj veličini već sagledati realnost na realan način i prilagoditi joj se.

Naime, već duže naša draga Anette piše blog, koji možete pročitati na sledećoj strani: http://anette-olzon.blogspot.com/ . Kada sam to otkrila, postala sam njen verni čitalac i posetim ga bar jednom ili dva puta nedeljno da pročitam šta ima novo. Pitate se zašto? Pa možda zato što ona, nepterećena slavom i epitetom dive, piše o svakodnevnim stvarima koje joj se dešavaju, preporučuje muziku, raduje se kada sa decom ide na pizzu ili kada sama sebe iznenadi tortom od čokolade. Čitajući njene priče imam utisak kao da pijem kafu sa najboljom prijateljicom i uživam u njenom društvu, jer nije teško biti ono što jesi i nije neophodno pošto po to truditi se da budeš neko drugi.

Eto, za razliku od nje, neke žene same sebe nazivaju divama, ponekad se ponoseći sopstvenom glupošću ili neznanjem. Biti deo javnog života je nekada teško breme, a ko zna da se izbori s tim, uspeće da ga iznese do kraja. i tu je Anette veoma pozitivan primer. Dolazak takve pevačice u Nightwish publika nije očekivala i zato su se mnogi trudili da joj zagorčaju život. Ona nije Tarjina kopija (koju se trude da kopiraju mnoge devojčice poslednjih desetak godina i u pevanju i izgledom), nije ni neka seks bomba sa naslovne strane nekog muškog magazina (pošto i to jako dobro prolazi kod publike), već žena koja je u Nightwish došla posle 35-te godine života, sa solidnim iskustvom na sceni i već izgrađenim stilom. Mnogi su pokazivali prema njoj otvorenu mržnju, a ona je odolevala, pružajući svoj maksimum na svakom koncertu uz puno pozitivne energije i spontanosti. Zamislite, ona čak ceo koncert provede u jednoj haljini, dok se dive moraju presvući bar dva do tri puta! Svemu tome ona nije odolela u Brazilu, 11. novembra 2008. godine, u gradu Belo Horizonte, kada je plačući napustila binu. Trenutak slabosti? Trenutak kada je pokazala da je ranjivo ljudsko biće? Svakako trenutak u kojem je mogu razumeti, jer nikome nije srce od čelika...skoro nikome. 

Za razliku od nje, domaća zvezda pod inicijalima JK, koja sebe naziva divom, na provokacije iz publike odgovara visoko podignutim srednjim prstima i obiljem sočnih psovki, koji dovoljno govore o njenoj veličini, kulturi i domaćem vaspitanju (a šta se može očekivati od pandurskog deteta?). Uz to nakon svega bitku bije sa youtube, kako se snimci njene sramote ne bi više širili i da bi svoju nekulturu nekako mogla da prekrije. „Tako to radi žena s mudima“- kaže ona. Nažalost, u ovoj zemlji gde se kultura mase formira prema ovakvim kulturnim uzorima, u mnogim sferama života uspevaju žene-kučke (valjda su to žene s mudima), pa čak i u muško-ženskim odnosima, jer što je ona gora, on je prati kao pas na povocu. Ljudski je suzu pustiti i pokazati svoje emocije, ali vređati i pokazati se na pomenuti način.....pa kome neko takav može da bude uzor ponašanja i model? U Srbiji očigledno da, jer da nije tako, ko bi dolazio da takve poput pomenute gospođe gleda na koncertima.

Ima i onih koje se trude da budu velike humanitarke (da li moram da napomenem da mi se gade lažni humanitarci, pa čak i oni koji te startuju na ulici i mole da kupis neki čestitku ili slikovnicu pod izgovorom da je to za neku ometenu decu?), pa s tim ciljem se fotografišu s kineskom decom kako bi pomogle narodu Japana. Dakle, još jedan medijski slučaj iz prethodne nedelje o kojem su svi mediji izveštavali. Ta očajna gospođica koja je želela da se predstavi narodu kao dobročinitelj, mogla je da učini zaista nešto pametnije. Eto, kao Anette na primer, koja je stavila na aukciju belu haljinu iz spota „October and April“ sa grupom The Rasmus i ne samo to! Od sada pa ubuduće sav novac od te pesme ićiće za pomoć zemljotresom pogođenom Japanu. Pitam se da li bi se tako nečega setili autori ovdašnjih pesama koje šalju na Eurosong, pošto je novi sistem izbora smišljen samo zato da bi neko od njih „ubirao kajmak“ od autorskih prava, umesto da se dozvoli afirmacija mladim i kreativnim ljudima a ne onima već hiljadu puta viđenima? 

Kada se vratimo na Anettin blog, možda će se nekome to što ona piše učiniti banalnim, jer nema tu neke senzacionalnosti. Majka dvoje dece opisuje svakodnevne događaje, stavi svoje fotografije kada promeni frizuru, preporuči poneki kozmetički proizvod ili pokaže šta je sebi ili deci kupila od odeće. Pa, može se i iz toga nešto naučiti. Ona, iako svoje sinove stalno pominje, nikada ne stavlja neke fotografije poput brojnih „ponosnih“ roditelja, koji se trude da svaki detalj iz života svoje sitne dece podele sa globalnom zajednicom na društvenim mrežama u stilu „Vau, bili smo ovde, najeli smo se i napili, naša ćerka je bila najlepše obučena na dečjem rođendanu ali se posle umusavila jer se ispovraćala od previše hrane...Vau, napravili smo kalendar na kom je naša bebica vau, išli smo na zimovanje, vau spremamo se za more itd...“ E pa, mladi roditelji, postoje neke granice privatnosti i stvari koje ostaju između vas, uostalom, fotografije se čuvaju u starinskim albumima i pokazuju samo dragim gostima koji dođu da vas posete! Ugledajte se na Anette, ima od nje puno toga korisnog da se nauči.

Ne stidim se da kažem da se u mnogim stvarima mogu poistovetiti sa Anette Olzon. Mnogi su se radovali pojedinim njenim propustima, mnogi su se nadali da će posle tog 11. novembra 2008. dobiti šut kartu u Nightwishu, a još su se više tome ponadali kada je po drugi put ostala trudna i kada je odlučila da rodi dete u 39-toj godini života. Ona je bila jaka i pokazala svima da je iznad sitnih duša, zlobnika i onih koji se „slade“ zagorčavajući tuđe živote. Od Nightwisha nije dobila šut-kartu, već razumevanje, jer je postala deo njihove porodice i dala svoj doprinos da se ta porodica proširi i postane još jača. Zato nestrpljivo čekamo njihov novi album i nove koncerte sa starom dobrom Anette Olzon!