Italijanska kuhinja bez stereotipa- praktični vokabular za početnike

Verujem da će mnoge čitaoce obradovati ovaj tekst, jer odavno nisam pisala o italijanskoj gastronomiji. Nisam se bavila italijanskom kuhinjom iz dva razloga- prvi je taj što sam mnogima morala da objašnjavam da nisam „food blogger“, već profesorka i prevodilac za italijanski jezik, a drugi- zato što danas svi znaju sve o italijanskoj kuhinji! O da, mnogo je, možda i previše eksperata za italijansku kuhinju koji reprodukuju sadržaje koje pronalaze na drugim sajtovima, bez ozbiljnog bavljenja pomenutom tematikom. Primera radi, na jednoj stranici na FB pronašla sam da su „gnocchi“ predjelo, a kada sam u komentaru objasnila ukratko raspored jela na italijanskoj trpezi, isti su brže-bolje izbrisali. 

U svakom udžbeniku italijanskog za strance pronaći ćete osnovne informacije o prehrambenim navikama u Italiji, obrocima i regionalnim specijalitetima. Ipak, nemoguće je globalizovati pojam italijanske kuhinje, jer Italija kao takva postoji nešto više od 150 godina i sačinjena je od 20 regija sa različitim kulinarskim tradicijama, te bi bilo mnogo preciznije govoriti o regionalnim kuhinjama. Stoga, osećam potrebu da ove informacije podelim i sa osobama koje ne uče i ne govore italijanski jezik uz kratak vokabular koji će im pomoći da se bolje snađu na putovanjima kroz Italiju.

Doručak- La (prima) colazione

Doručkovati- Fare colazione

Da li doručkuješ ujutru? – Fai colazione la mattina?

Gde doručkuješ, kod kuće ili u baru? –Dove fai colazione, a casa o al bar?

Hajdemo da doručkujemo u baru!- Andiamo al bar a fare colazione!

Prvo što morate znati je da se u Italiji uglavnom jede sladak doručak i u većini hotela ćete za doručak dobiti kafu i kroasan, a ne takozvani kontinentalni doručak kao u drugim evropskim zemljama. 

U boljim hotelima naći ćete i nešto slano, ali će sigurno biti mnogo veći izbor slatkih jela. Mnogi Italijani uopšte ne doručkuju, već samo ujutru popiju kafu ili kapućino, ali zato, već oko 12-13 sati imaju pauzu za ručak. Deca doručkuju hleb i džem ili hleb i nutelu, uz šolju mleka ili ukusne kekseve i žitarice. Odrasli, prema statistici, više vole da doručkuju u barovima (čak 47% Italijana prema statistici iz 2013. godine). Doručak van kuće je za mnoge ritual, zadovoljstvo i prilika za jutarnje razgovore sa kolegama ili komšijama i prelistavanje novina. Italijani objašnjavaju da je navika da doručak bude sladak zbog klime, naročito na Jugu, ali i zbog dvokratnog radnog vremena.

Ručak- Il pranzo

Ručati- Pranzare

Pozivam te na ručak- Ti invito al pranzo

Moderni Italijani sve češće nose ručak na posao u popularnim kutijama za ručak

 Šta se jede za ručak zavisi od toga koliko traje pauza za ručak. U savremenom društvu navika bogati porodičnog ručka gotovo da ne postoji, eventualno je prisutna vikendom ili tokom praznika. Kod kuće se za ručak jede testenina ili pirinač, za čiju je pripremu dovoljno 20 minuta. Na trpezi je uglavnom prisutna i čaša vina, a posle ručka sledi neka voćka i kafa bez mleka. Naravno, ako neki član porodice ne radi, mnogo ozbiljnije se posvećuje pripremi ručka. Tada je na trpezi „sve redno“, ali se jede umereno i uživa u svim ukusima. Ostaci testenine se bacaju, eventualno, ako se priprema „drugo jelo“, ostaci se mogu pojesti za večeru. Ipak, u velikim gradovima je dolazak kući na ručak i povratak na posao za sat i po ili dva, koliko obično traje pauza, nemoguća misija, naročito ako se koristi javni prevoz. Na sreću, za razliku od malih gradova gde je u vreme ručka sve zatvoreno, u velikim gradovima i univerzitetskim centrima postoje restorani koji liče na menze, gde je moguće po povoljnim cenama jesti svežu domaću hranu. 

Užina- La merenda

Da li užinaš?-Fai la merenda?

Užina je uglavnom privilegija najmlađih. „Izmišljena“ je da bi se nešto prezalogajilo između ručka, koji je oko 13h i večere u 20h, jer ko ne bi ogladneo u roku od tih 7 sati! Naravno, kraljica užine je Nutella, ali postoje i razne „merendine“ odnosno biskviti sa kremom ili džemom, kakve je nekada kod nas prizvodilo „Takovo“, naravno, po italijanskoj licenci, baš kao i Eurokrem. Međutim, savremeni način života uneo je promene i u ishranu dece, te je u poslednjoj deceniji sve više gojazne dece, što je posledica obilnih obroka i slatkiša. 

Tako sam nedavno saznala od Nataše Stojnić Malcrinis, organizatora i predavača u srpskoj Dopunskoj školi u Milanu da deca u italijanskim vrtićima za ručak imaju „il primo, il secondo, il dessert o la frutta“, što je, verovatno ćete se složiti sa mnom, vrlo obilno i bogato. Naravno, „il primo“ je „pasta o riso“...i tako svaki dan. Roditelji se zato trude da svojoj deci obezbede zdravu užinu i nauče ih da prepoznaju zdravu hranu, posebno ako je lokalnog porekla, jer se na taj način stvara neraskidiv odnos sa lokalnom sredinom i poštovanje prema malim proizvođačima i tradicionalnim proizvodima.  

Ono što je za decu radost zbog užine, za odrasle je „Aperitivo“, nekada uglavnom odlika milanskog društva a danas sveopšti trend, naročito među mladim, zaposlenim ljudima u velikim gradovima. Jer, posle napornog dana na poslu, negde oko 18h, šta ima bolje od čaše belog vina i drugih đakonija po nekoj zaokruženoj ceni, po sistemu „all you can eat“.

 Naravno, iz Milana je krenuo i trend suši restorana koji služe aperitiv, što su mladi Italijani rado prihvatili. Osim toga, „Aperitivo“ je dobio i druga značenja, kao na primer „Aperitivo letterario“, gde se uz jelo i piće promovišu nove knjige, razgovara sa piscima i širi krug prijatelja. „Niente male“ rekla bih, spoj gastronomije i kulture je uvek pun pogodak. 

„E’ ora di cenare“....Finalmente! Oko osam uveče u svakoj italijanskoj porodici neko baš ovim rečima poziva za trpezu ostale. Za večeru se ponekad jede ono što je ostalo od ručka, nekada se pripremi pizza u domaćoj radinosti, baš kao što se može videti u jednoj od epizoda video kursa za učenje italijankog „Italiano in famiglia“. Naravno, kada imate priliku da večerate u restoranu, izbor hrane je svakako bogatiji, a ambijent može biti vrlo romantičan ili veseo, te se večera može odužiti do kasno u noć. Kada večerate u društvu, ne zaboravite da se u Italiji uglavnomplaća „alla romana“, odnosno iznos računa se podeli na broj osoba, mada ponekad svako plaća za sebe, odnosno to što je sam pojeo i popio. U cenu je uračunat „il coperto“ koji se naplaćuje po broju ljudi za trpezom.  

Pasta al tonno- racionalna potrošnja namirnica u italijanskim porodicama i predlog kako da napravite večeru od sastojaka koje imate u frižideru

 Za kraj, ako putujete u Italiju i želite da jedete u nekom restoranu sa dobrom kuhinjom savetujem vam da za preporuku uvek pitate lokalno stanovništvo, da se ne biste doživeli neprijatne situacije kao mnogi turisti koji su se našli u izvikanim „restoranima za turiste“ (prema savetima i sponzorisanim člancima na raznim web portalima) u kojima hrana nije ništa posebno, ali bude i tri puta skuplja nego na mestima gde jedu „lokalci“. Naravno, ako vam se nešto posebno svidi, neka vas ne bude stid da pitate konobara ili vlasnika restorana za sastojke ili preporuke gde da se snabdete njihovim lokalnim proizvodima, jer će svakom Italijanu biti čast kada neko uživa u njihovoj pre svega lokalnoj, a potom i u nacionalnoj kuhinji.