Pravi heroji su oni koji sebe smatraju običnim ljudima

Izbegavam da se bavim pisanjem, jer kada vidim ko sve sebi daje za pravo da piše i kaže da je novinar, muka mi je. Zato mi je ponekad drago što ne radim više kao novinar, jer je većina medija dno, a da nije pojedinih sportskih dešavanja koja prenose, verovatno malo bi šta normalan čovek mogao da vidi na njihovom programu. Ali zato sam dobro informisana o svemu, jer redovno prelistavam web izdanja pojedinih glasila i dok čekam autobus, bacim pogled na naslovne strane novina koje stoje na kiosku. I sve saznam, bez previše potrošenog vremena pred malim ekranom. Tako jednostavno ne mogu da izbegnem ni ono što je u centru pažnje.

Najavila sam da ću napisati blog i evo, upravo to činim. Neću se ovog puta baviti stručnom tematikom, neću biti ni buntovnik koji će pljuvati po državi, vlasti i takvim strukturama, jer je to uglavnom beznadežno, već ću u ovom tekstu suočiti neke pozitivne i negativne primere iz javnog života. Ne zaboravite, na pozitivnim primerima se uči, a iz negativnih teško da možemo izvući neku pametnu pouku, već se samo iznerviramo i pitamo šta nas još tera da budemo ovde gde smo.

Junakinja moje priče je Anette Olzon, pevačica grupe Nightwish, žena koja je preko trnja stigla do zvezda i izborila se sa svim onim zlim dušebrižnicima koji su je osporavali, pljuvali i napadali, govoreći da će uvek biti u senci svima poznate dive, Tarje Turunen. Živimo u vremenu kada obični ljudi postaju junaci i kada je uzalud klanjati se divama i divovima, jer svi težimo ka normalnom i znamo da život nije latinoamerička telenovela, pa se zato i identifikujemo sa ljudima koji su jedni od nas. Ili bar ja možda tako razmišljam, jer je prava veličina ne izgubiti se u sopstvenoj veličini već sagledati realnost na realan način i prilagoditi joj se.

Naime, već duže naša draga Anette piše blog, koji možete pročitati na sledećoj strani: http://anette-olzon.blogspot.com/ . Kada sam to otkrila, postala sam njen verni čitalac i posetim ga bar jednom ili dva puta nedeljno da pročitam šta ima novo. Pitate se zašto? Pa možda zato što ona, nepterećena slavom i epitetom dive, piše o svakodnevnim stvarima koje joj se dešavaju, preporučuje muziku, raduje se kada sa decom ide na pizzu ili kada sama sebe iznenadi tortom od čokolade. Čitajući njene priče imam utisak kao da pijem kafu sa najboljom prijateljicom i uživam u njenom društvu, jer nije teško biti ono što jesi i nije neophodno pošto po to truditi se da budeš neko drugi.

Eto, za razliku od nje, neke žene same sebe nazivaju divama, ponekad se ponoseći sopstvenom glupošću ili neznanjem. Biti deo javnog života je nekada teško breme, a ko zna da se izbori s tim, uspeće da ga iznese do kraja. i tu je Anette veoma pozitivan primer. Dolazak takve pevačice u Nightwish publika nije očekivala i zato su se mnogi trudili da joj zagorčaju život. Ona nije Tarjina kopija (koju se trude da kopiraju mnoge devojčice poslednjih desetak godina i u pevanju i izgledom), nije ni neka seks bomba sa naslovne strane nekog muškog magazina (pošto i to jako dobro prolazi kod publike), već žena koja je u Nightwish došla posle 35-te godine života, sa solidnim iskustvom na sceni i već izgrađenim stilom. Mnogi su pokazivali prema njoj otvorenu mržnju, a ona je odolevala, pružajući svoj maksimum na svakom koncertu uz puno pozitivne energije i spontanosti. Zamislite, ona čak ceo koncert provede u jednoj haljini, dok se dive moraju presvući bar dva do tri puta! Svemu tome ona nije odolela u Brazilu, 11. novembra 2008. godine, u gradu Belo Horizonte, kada je plačući napustila binu. Trenutak slabosti? Trenutak kada je pokazala da je ranjivo ljudsko biće? Svakako trenutak u kojem je mogu razumeti, jer nikome nije srce od čelika...skoro nikome. 

Za razliku od nje, domaća zvezda pod inicijalima JK, koja sebe naziva divom, na provokacije iz publike odgovara visoko podignutim srednjim prstima i obiljem sočnih psovki, koji dovoljno govore o njenoj veličini, kulturi i domaćem vaspitanju (a šta se može očekivati od pandurskog deteta?). Uz to nakon svega bitku bije sa youtube, kako se snimci njene sramote ne bi više širili i da bi svoju nekulturu nekako mogla da prekrije. „Tako to radi žena s mudima“- kaže ona. Nažalost, u ovoj zemlji gde se kultura mase formira prema ovakvim kulturnim uzorima, u mnogim sferama života uspevaju žene-kučke (valjda su to žene s mudima), pa čak i u muško-ženskim odnosima, jer što je ona gora, on je prati kao pas na povocu. Ljudski je suzu pustiti i pokazati svoje emocije, ali vređati i pokazati se na pomenuti način.....pa kome neko takav može da bude uzor ponašanja i model? U Srbiji očigledno da, jer da nije tako, ko bi dolazio da takve poput pomenute gospođe gleda na koncertima.

Ima i onih koje se trude da budu velike humanitarke (da li moram da napomenem da mi se gade lažni humanitarci, pa čak i oni koji te startuju na ulici i mole da kupis neki čestitku ili slikovnicu pod izgovorom da je to za neku ometenu decu?), pa s tim ciljem se fotografišu s kineskom decom kako bi pomogle narodu Japana. Dakle, još jedan medijski slučaj iz prethodne nedelje o kojem su svi mediji izveštavali. Ta očajna gospođica koja je želela da se predstavi narodu kao dobročinitelj, mogla je da učini zaista nešto pametnije. Eto, kao Anette na primer, koja je stavila na aukciju belu haljinu iz spota „October and April“ sa grupom The Rasmus i ne samo to! Od sada pa ubuduće sav novac od te pesme ićiće za pomoć zemljotresom pogođenom Japanu. Pitam se da li bi se tako nečega setili autori ovdašnjih pesama koje šalju na Eurosong, pošto je novi sistem izbora smišljen samo zato da bi neko od njih „ubirao kajmak“ od autorskih prava, umesto da se dozvoli afirmacija mladim i kreativnim ljudima a ne onima već hiljadu puta viđenima? 

Kada se vratimo na Anettin blog, možda će se nekome to što ona piše učiniti banalnim, jer nema tu neke senzacionalnosti. Majka dvoje dece opisuje svakodnevne događaje, stavi svoje fotografije kada promeni frizuru, preporuči poneki kozmetički proizvod ili pokaže šta je sebi ili deci kupila od odeće. Pa, može se i iz toga nešto naučiti. Ona, iako svoje sinove stalno pominje, nikada ne stavlja neke fotografije poput brojnih „ponosnih“ roditelja, koji se trude da svaki detalj iz života svoje sitne dece podele sa globalnom zajednicom na društvenim mrežama u stilu „Vau, bili smo ovde, najeli smo se i napili, naša ćerka je bila najlepše obučena na dečjem rođendanu ali se posle umusavila jer se ispovraćala od previše hrane...Vau, napravili smo kalendar na kom je naša bebica vau, išli smo na zimovanje, vau spremamo se za more itd...“ E pa, mladi roditelji, postoje neke granice privatnosti i stvari koje ostaju između vas, uostalom, fotografije se čuvaju u starinskim albumima i pokazuju samo dragim gostima koji dođu da vas posete! Ugledajte se na Anette, ima od nje puno toga korisnog da se nauči.

Ne stidim se da kažem da se u mnogim stvarima mogu poistovetiti sa Anette Olzon. Mnogi su se radovali pojedinim njenim propustima, mnogi su se nadali da će posle tog 11. novembra 2008. dobiti šut kartu u Nightwishu, a još su se više tome ponadali kada je po drugi put ostala trudna i kada je odlučila da rodi dete u 39-toj godini života. Ona je bila jaka i pokazala svima da je iznad sitnih duša, zlobnika i onih koji se „slade“ zagorčavajući tuđe živote. Od Nightwisha nije dobila šut-kartu, već razumevanje, jer je postala deo njihove porodice i dala svoj doprinos da se ta porodica proširi i postane još jača. Zato nestrpljivo čekamo njihov novi album i nove koncerte sa starom dobrom Anette Olzon!