Uspešan čas konverzacije- zašto da ne!

Ukoliko neko odluči da pohađa kurs stranog jezika, jasno je da tim jezikom želi da ovlada u svakom smislu, potencirajući pre svega govor i usmeno izražavanje. Uloga profesora tokom nastave je da stimuliše one aktivnosti koje će polazniku pomoći da se bolje izražava na stranom jeziku, kako na redovnim časovima, tako i na onima koji su namenjeni isključivo za konverzaciju.

Kako realizovati uspešan čas konverzacije? Kako materijale za rad prilagoditi potrebama polaznika? Kako svima pružiti iste mogućnosti da se nesmetano izražavaju i ukazati im na eventualne greške koje moraju da isprave? Pokušaću da vam odgovorim na ta pitanja na primeru nedavno realizovanih časova konverzacije sa polaznicama škole Avalon, koje pohađaju nivo italijanskog jezika B2 i nekim prethodnim iskustvima iz prakse.

Kada započeti sa konverzacijom na stranom jeziku?

-          Ranije je važilo pravilo da konverzacijske kurseve mogu pohađati oni koji su dostigli bar srednji nivo znanja (B1), odnosno, za to je bilo potrebno da su savladali praktično svu gramatiku koja je obuhvaćena tim nivoom (vremena u indikativu i konjuktivu, kondicionale, hipotetičke periode, pasivne konstrukcije, upravni i neupravni govor). Da li je to značilo da oni, koji nisu savladali sve to, nemaju pravo da govore na stranom jeziku? Naravno da ne, jer se kroz časove konverzacije nauči puno, učenici slušaju sebe same, kolege i profesora, snalaze se u zadatim situacijama i često pokušavaju sami da se izraze na svoj način, a ne samo da ponavljaju rečenice koje su sreli u udžbenicima. Danas, zahvaljujući modernim udžbenicima, baziranim na komunikativnom principu, sa konverzacijom, odnosno usmenom produkcijom počinjemo već od prvog časa. Tako i sama nastava dobija na dinamici, a polaznici želeli to ili ne, moraju u njoj aktivno učestvovati. S vremena na vreme potrebno je „udaljiti“ ih od osnovnog udžbenika i realizovati čas konverzacije uz dodatne materijale, s temama za koje su iskazali interesovanje tokom redovne nastave. 

  Kako odabrati adekvatne materijale?

-          Kao uvod u konverzaciju bilo bi dobro da to bude „živa reč“. Na primer, prilog sa televizije (ako je moguće sa titlovima na stranom jeziku), članak iz novina koji obrađuje istu temu, mišljenja o tome sa internet foruma (kao primer učenicima da oni kasnije iskažu svoj stav). Ipak, kroz iskustvo, najpre kao student a kasnije kao nastavnik, sam shvatila sledeće: sa onim što je možda u ovom trenutku u centru pažnje u Italiji, ljudi kod nas uopšte nemaju dodirnih tačaka. Stoga, ako želimo da analiziramo neku temu i o njoj razgovaramo, moramo voditi računa da bude takva da o njoj svako može da izrazi svoj stav, bez obzira na svoju profesiju ili interesovanja.

-          Sa polaznicama nivoa B2 izabrala sam temu „Matrimoni strani“ pošto je po tradiciji jesen sezona svadbi, a razni narodi imaju drugačije tradicije vezane za venčanja i živopisne svadbene običaje. U savremenom društvu ta ceremonija poprima neke nove odlike, koji se ponekad mogu okarakterisati kao čudne pa čak i bizarne. Baš takvi bili su predstavljeni na fotografijama, analizirali smo njihov izgled, karakter i pokušali da rekonstruišemo njihovu ljubavnu priču, planove za budućnost, reakcije zvanica na njihov neobičan izgled... Na kraju, polaznice su dobile zadatak da iskažu svoju kreativnost kao organizatori venčanja (wedding planner) i daju svoje ideje kako bi sve to izgledalo iz njihove perspektive.

-          Kulturološki aspekat koji smo ovom prilikom obradili su razlike u tradiciji u Italiji i kod nas, odstupanja od tradicije, moderni trendovi u organizaciji venčanja, VIP svadbe i slično.

-          Dve nedelje kasnije, polaznice kursa o času konverzacije kažu:

Aleksandra Radanović: „Po mom misljenju je sve bilo ok - od izbora teme koja je jako zanimljiva, obzirom da su sve devojke u grupi, preko dosta novih reči koje sam naučila i na kraju krajeva, smatram konverzaciju najbitnijom u učenju jezika - tako da što više takvih vežbi, to je bolje”

Bojana Bobar: „Generalno sam zadovoljna jer volim časove konverzacije, a pritom je tema bila veoma interesantna. Što se mene tiče,možemo česće imati takve časove“

    Kako stimulisati učenike da pričaju?

Pitanje je koje muči mnoge profesore koji relizuju časove konverzacije. Ima onih stidljljivih koji ne vole da nešto pogrešno kažu pred drugima. Ima uvek i onih koji će se truditi da pokažu sve što znaju i da dođu do izražaja, pokažu se pred profesorom i drugima. Profesor ne sme da zaboravi jednu stvar: njegova uloga nije da drži monologe, jer učenici nisu tu da bi slušali njega, već da bi sami pričali. Profesor je u toj situaciji moderator, koji će svima dati podjednak prostor da se iskažu, diskutuju i iznesu svoje stavove. Često se desi da skrenemo sa teme i da nas zadata priča odvede u sasvim drugom pravcu. Ukoliko je usmena produkcija obogaćena i proširena, onda to nije greška, jer kao što sam na početku napisala, svako ima drugačije afinitete. Profesori, međutim, moraju imati odgovre na brojna pitanja koja će proisteći iz zadate teme, najčešće kulturološka (npr. „zašto Italijani nose podignute kragne na košuljama?“, „kako se na italijanskom kaže.........“)  ali i spremni da razreše gramatičke dileme polaznika („da li je isto ako za molbu koristimo kondicional i imperfekat“, „zašto smo baš tu upotrebili konjuktiv“), jer se kroz konverzaciju uči jezik koji je u govornoj primeni. 

 Ideje, ideje, ideje...

Da li smo uspeli ili ne videćemo na osnovu toga da li smo motivisali polaznike da i sami budu produktivni, istraže neku temu, saznaju nešto novo, naprave prezentaciju, napišu esej...Ili da sami predlože šta bi želeli da rade na narednom času konverzacije. Ponekad nije lako ispričati praksu kroz teoriju. Ideje su na svakom koraku, na nama je da ih pamtimo i sprovodimo u delo. Naši učenici će sve to najbolje oceniti i ukoliko smo zaslužili, naše zalaganje i kreativnost će istinski ceniti.

Objašnjenja:

-          Škola Avalon se nalazi na sledećoj adresi, detaljnije o programima nastave italijanskog pročitajte na ovoj stranici.

-          Profesorka italijanskog u školi Avalon je autorka ovog teksta, kaon i stranice „Italijanski jezik u Novom Sadu“

-          Autorka korišćenog materijala je Kostanca Paćini, njen rad možete pratiti na stranici „Come italiani“.

Italijanski jezik kroz kulturu i društvo- stereotipi o Italiji i Italijanima- 2. deo

Kada sam pisala prvi deo ovog članka, nisam ni slutila da ce komentari i reakcije stići od brojnih čitalaca. Možda nekima i dalje nije jasno zašto bi časovi italijanskog jezika imali veze sa ovom temom? Da li su to neke suvišne informacije zbog kojih se samo izgubi vreme tokom nastave? Možda i ne, rekla bih, mada sve to zavisi od načina na koji usvajate informacije, naročito kako najlakše učite nove reči. Dok sam bila student, često sam nove reči povezivala sa sadržajima ili sa situacijama. Razmislite, ako bi se o ovome raspravljalo na času konverzacije, verujem da biste naučili mnogo novih reči, koje biste mogli da koristite u raznim kontekstima, jer cilj i jeste da ovladate živim jezikom, a ne samo da znate da izmenjate sve nepravilne glagole bez mogućnosti da ih upotrebite u govoru? Izbor je vaš, komentarima, predlozima i sugestijama doprinećete da se i nastava italijanskog jezika prilagodi vašim potrebama i željama, jer ste vi u centru pažnje, a ne predavač, knjiga po kojoj se radi ili „obaveza“ da se dobije diploma određenog nivoa.

Vratimo se, ipak, onom što željno očekujete da pročitate i da se suočimo sa još nekim stereotipima koji nisu odlika jednino Italijana!

 

Italijani i građanske dužnosti 

Uglavnom ne poštuju zakon, lako gube strpljenje jer imaju previše birokratije. Prodavci u radnjama su nestrpljivi i ponekad neljubazni. Uprkos zabranama, Italijani previše puše i voze kao ludi, nikada ne propuštaju pešake. Autoputevi su prepuni brzih automobila, koji jure 300 na sat, a karabinjeri više brinu o svojim lepim uniformama nego o tome šta se događa na svakom koraku.

Stereotip ili ne: Birokratiju kod nas boolje da ne pominjemo, sami sigurno znate pregršt viceva na temu šaltera, čekanja, redova. Policija k’o policija u svakoj zemlji, a da nema kršenja Zakona, čime bi se advokati bavili?

Italijani na godišnjem odmoru u inostranstvu

Ne govore engleski, ali za razliku od drugih, nekako uspevaju da ih svi razumeju. Kad se udvaraju devojkama strankinjama, to čine na najprimitivniji način. Obično idu na odmor sa celom porodicom, rođacima, prijateljima. Uvek su bučni i urlaju čak i u muzejima! 

Stereotip ili ne: Porodična letovanja pripadaju prošlosti, logično pitanje je zašto bi Italijani išli na odmor u inostranstvo ako u sopstvenoj zemlji imaju toliko turističkih mesta, prirodnih lepota i kulturnih znamenitosti? Zbog provoda i neodoljivih strankinja? Ili zato što se i italijanske navike menjaju držeći korak s vremenom. Mada, poznajem takve slučajeve i kod nas, iako nas agencije bombarduju Last minute ponudama za strane destinacije, ima onih koji se nikada neće odreći odmora u Crnoj Gori. Stara navika i nespremnost na promene?

Italijani u Italiji

Citiramo stari vic: “Znaš li šta će se desiti ako jednom Italijanu vežeš ruke? Postaće nem.” Praktično, Italijani ne mogu bez gestikulacije. Italijanski jezik je lak, dovoljno je sve reči završiti vokalom. Ako ne znaš pesmu “L’italiano” od Tota Kotunja, onda nisi Italijan. Nažalost, mnogi stranci veruju da je to italijanska himna.

Stereotip ili ne: Mediteranski narodi jesu živahni, sugestivni, a jezik gestova odavno je ušao i u udžbenike italijanskog za strance. Žalosno je što kod nas mnogi aspekti italijanske kulture nisu poznati, počev od muzike, jer ono što se smatra za italijansku muziku u našoj sredini, ima premalo dodirnih tačaka sa realnom italijanskom muzičkom scenom. I ne samo to, velika dela operskih velikana bivaju zaboravljena zbog “instant” hitova sa San Rema ili onih koji su opersko pevanje banalizovali u službi pop muzike. 

Italijani i posao

Uvek spremni da izbegnu sve aktivnosti koje podrazumevaju fizički napor. Govore "Broken Engish", preteruju u korišćenju mobilnih telefona (svaki pojedinac ima bar dva), ne znaju da koriste internet. Ne koriste javni prevoz jer loše funkcioniše, preferiraju male gradske automobile. 

Stereotip ili ne: Ovde ne mogu naći adekvatan primer iz meni bliske sredine da bih opovrgla pomenuti stereotip, čini mi se da je bolje setiti se viceva o Crnogorcima, bar kada su u pitanju mobilni telefoni i fizički poslovi.

Lista stereotipa bi mogla biti i duža, mada, već sam pomenula da nije cilj veličati neku naciju na osnovu njih ili se rugati tim narodima, već shvatiti koliko smo svi slični i koliko je teško iskoreniti neke osobine iz kolektivnog duha. Vaša vizija Italije može biti sasvim drugačija, a ovo je samo vodič da ne upadnete u zamke ustaljenih predrasuda.

Italijanski jezik kroz kulturu i društvo- stereotipi o Italiji i Italijanima

Prvi deo: šarm, moda, porodica i kuhinja

Ukoliko učite bilo koji strani jezik, zadatak nastavnika je da vam približi kulturu zemlje u kojoj se taj jezik govori, društvene prilike, verovanja, tradiciju, stereotipe i prikaže što realniju sliku pomenute zemlje, jer studenti često vođeni idejom o „romantičnoj Italiji“, vide i dožive njene manje romantične strane.

Ja sam Olgica Andrić, profesor italijanskog jezika i književnosti i moj pristup nastavi je, između ostalog, kulturološki i sociološki. Ako učite italijanski jezik jer želite da putujete u Italiju, morate znati šta vas tamo očekuje, šta se jede za doručak, kada se pije kapućino, da se na pizzu nikada ne stavlja kečap, ali i da je u Italiji 17 nesrećan broj, da „znak satane“ nije izmislio Roni Dzejms Dio, već je to akt „teranja uroka“  (fare le corna), tipičan za Jug Italije. Kakva bi bila nastava italijanskog jezika bez takvih malih ali značajnih detalja?

Jedan stranac koji je imao priliku da živi u Italiji na jednom internet forumu ovako komentariše: “Možda su oni najgore osobe i od najnepoverljivije na planeti. Neorganizovani, licemerni, sebični, arogantni, neznalice, rasisti...Da li ste upoznali italijansku birokratiju? Da li ste videli zbunjena lica službenika koji vas šalju od jednog šaltera do drugog, jer ih mrzi da rade? Ili u bankama gde svaki službenik izmišlja sopstvena pravila na osnovu kvaliteta kafe koju je tog dana popio. Svi vi koji volite Italiju, uključujući i mene, morate znati da nije kao u filmovima koji na preteran način promovišu tu zemlju, jer je Italija jedna prevara....”

Da li smo saznali nešto novo ili smo u ovim rečenicama možda prepoznali same sebe, birokratiju u sopstvenoj zemlji, karakteristike ljudi koji obavljaju određene polsove? Da, upravo tako, nalazimo se na pragu stereotipa i opštih uverenja, koja ne mogu da se primene generalno na jednu naciju, kulturu ili jezik, jer jednostavno svi mi imamo dobre i loše osobine, u svakoj zemlji neke stvari funcionišu bolje ili gore.  U stvari i sami Italijani se često žale na svoju zemlju, ali šta se dešava kada to uradi neki stranac? Ili, recimo, po čemu se prepoznaju Italijani u inostranstvu, probajte da odgovorite na to pitanje da biste i sami došli do opšte prihvaćenih stereotipa. U nastavku ćemo opisati one najčešće.

Italijani i njihov šarm

Zamišljamo ih kao lepe i visoke, sa tamnom kosom i svetlim očima, većim nosom i maslinastim tenom. Simpatični i šaljivdžije, otvoreni i živahni. Ne postoje tužni Italijani. Oni sami sebe smatraju najboljim ljubavnicima na svetu, dok ih stranci vide kao Don Žuane koji su nesposobni da sagrade neku ozbiljnu vezu. Ženskaroši, romantičari i slatkorečivi do šećerne bolesti! Lažljivci i spremni na sve zarad žena, odnosno zarad konkretnog cilja.

Stereotip ili ne: Nisu li po prirodi svi muškarci takvi ili bar većina? Ili ako nisu verovatno bi želeli da budu? 

Italijani i moda

Nema Italijana koji ne poseduje markirane naočare za sunce: unutra, noću, po kiši i snegu, Italijan ih uvek nosi. Uvek u neobičnom odelu, ali elegantnom i po poslednjoj modi: bele pantalone naročito. Žene su senzualne i čitaju samo Vogue i Vanity Fair. Sve Italijanke su lepe i vitke dok se ne udaju, odnosno dok ne pređu dvadeset petu godinu. 

Stereotip ili ne: zašto se kod nas takozvani VIP toliko trude da kopiraju italijansku modu, do te tačke da originalnost pređe granice svakog dobrog ukusa a žene čitaju ne modnu, već žutu štampu, pretežno u “institucijama” tipa frizerskih i kozmetičkih salona?

Italijani i porodica: 

Svi italijanski muškarci žele da ožene sopstvene majke i kada su mladi puštaju brkove da bi ličili na njih? Ako uđemo dublje u tu tematiku, shvatamo da su Italijani bolesno opsednuti sopstvenim mamama ( izraz koji se koristi u italijanskom jeziku “mammone” ili “mammoni”). Ali su svi u porodici veoma jedinstveni. Porodice su uglavnom višečlane i muškarci se naročito zaštitnički ponašaju prema ženama. Italijani su veoma religiozni i idu u crkvu svake subote i nedelje. Manje-više svi su mafijaši, nije važno da li su iz Trenta ili sa krajnjeg Juga, na neki način su povezani s mafijom.

Stereotip ili ne: Koliko je samo sličnosti između Italijana i Balkanaca? Bez vređanja, koliko je kod nas onih “sinjih sokolova” koji se ni posle tridesete godine života neće odreći mamine kuhinje ili ako su oženjeni nikada otvoreno neće reći da je snaja sposobnija od svekrve? Iako je mafija misaona imenica, pri pomenu imena iz “podzemlja” i naši sugrađani će se hvaliti da ih poznaju preko sestrine najbolje drugarice ili kumove svastike. 

Italijani i kuhinja

U Italiji se jede bolje nego u bilo kom drugom delu sveta. Znaju dobro da kuvaju, ko god im dođe u posetu nateraju ga da jede iako nije gladan. Obično jedu špagete za ručak i pizzu za večeru. Testenina se smatra za esencijalni vitamin u Italiji. Kulturu kafe svi veliki svetski lanci kafeterija su preuzeli od Italijana.

Stereotip ili ne: Koliko puta ste čuli: “A gde si krenuo, sada će pečenje!” Ili “Kad moja mama napravi gibanicu, mast se cedi niz prste”, da ne pominjemo slave, svadbe i ostale svetkovine hrane i pića. A tek kako nam u inostranstvu nedostaje “domaća kafa” (da ne kažem turska”), sarma i kajmak!

I na kraju sledi logučno pitanje: da li i dalje mislite da je razvoj interneta krivac za pretvaranje sveta u globalno selo ili, naprotiv, neki arhetipski stereotipi od kojih ne možemo pobeći ka kako se obukli, šta jeli i gde bili?

Istine i zablude da je italijanski lak jezik

Pre nego što počnu da uče italijanski jezik, mnogi veruju da je lak i da će ga savladati za par meseci. Snaga reklame, mediteranski duh i par izraza koji se nauče iz priručnika za putnike namernike ne čine osnovu jednog stranog jezika. Pre nego što počnete da učite italijanski, morate znati s kakvim teškoćama možete da se suočite i šta vas očekuje na početnom nivou ili kasnije. Krenimo redom, pokušaću da demistifikujem šta je u italijanskom jeziku lako, a šta teško.

1. Fonetski sistem- lak. Ako naučite pravila čitanja i pisanja, neće biti problema. Čitaćete i pisati onako kao što je napisano, a da vam neće biti teško potvrđuje i nepisano pravilo da se u italijanskom pojednostavljuje sve što je teško za izgovor. Ako prepoznate otvorene i zatvorene vokale, ako naučite da se grafički akcenat piše samo na oslednjem slogu i čitanje konsonanata na osnovu položaja, kao i duplirane konsonante, bez problema ćete čitati i ono što ne razumete šta znači.

2. Članovi- lako ako naučite pravila, ali i teško s obzirom da govornici srpskog jezika ne osećaju članove kao nešto što je prirodno, već ih izostavljaju jer u našem jeziku ne postoje. Linijom manjeg otpora mnogi me pitaju "A da li će me u Italiji razumeti ako zaboravim članove?" Moj odgovor je, da, hoće ali ćeš biti smešan kao Vujadin Boškov.

3. Nepravilni glagoli u prezentu- nema tu šta da se diskutuje, nepravilni oblici se moraju naučiti. Recimo dešavalo mi se da pojedini menjaju glagol "andare" kao da je pravilan. U tom trenutku moje logično pitanje je :"Da li ja vama predajem italijanski ili portugalski?"

4. Spajanje predloga sa članom odnosno "preposizioni articolate"- ako ste naučili određene članove i ako se ne dvoumite koji upotrebiti, lako ćete savladati kako se spajaju sa predolozima. 

5. Pomoćni glagoli i građenje složenih glagolskih oblika- ima tu logike, ali i pravila. Jeste velika greška upotrebiti neodgovarajući pomoćni glagol, jedino što može da vas uteši je da i famozni Frančesko Toti, nazvan "Princ Rima" nije "sam sa sobom", kada su pomoćni glagoli u pitanju. Neću citirati njegove fraze da ih ne biste tako i zapamtili.

6. Prošli particip- nepravilni oblici- ako ih naučite jednom, znaćete ih uvek. Ako ih ne naučite, greške će biti neminovne. Ima ih prilično, ali malo truda na nivou A1 vredi puno, jer cete izbeći greške na kasnijim nivoima.

7. Ako pričate na italijanskom, zaboravite srpsku i englesku sintaksu, zaboravite španske serije i mnoge stvari što znate iz drugih jezika, jer je velika mogućnost da napravite grešku. Evo nekih primera!

8. Koristite svaku priliku da jezik slušate, da posmatrate njegove govornike, njihovu mimiku, pokrete, reakcije. I u njima je duh jezika, a jezik je živ, menja se s vremenom, svaki govornik mu daje svoj lični pečat. Ipak, ne kopirajte druge, već se trudite da i sami budete originalni.

Ovih osam pravila sasvim su dovoljna za početnike.Ukoliko ste vi takođe zapazili da vam je nešto naročito lako ili teško, potrudite se da svoja iskustva podelite s nama na fan stranici.

Voli vas vaša profesorka!
Skype: oljafiore

Kako pronaći profesorku u pravo vreme

Pozdrav svima,

Kao što vidim  u poslednja dva dana ova stranica bila je vrlo posećena. Zahvaljujući dragoj koleginici Jasmini Karajanov, koja drži časove engleskog jezika online, mnofi od vas po prvi put su posetili moj blog.
Solidarnost između kolega je uvek dobrodošla, a pošto je Novi Sad mali grad, ko želi da uči italijanski jezik, od prijatelja će uvek dobiti pravu preporuku.

Isto tako je i za engleski jezik, ako želite da ga usavršite, učite ga od najboljih, koji su svoje znanje i kvalitete dokazali kroz iskustvo i na za to dobili zaslužena priznanja.

Ipak, na žalost, ljudi ne završe uvek na pravoj adresi. A evo i zašto: pojedini web sajtovi, koji su zbog ključnih reči dobro pozicionirani na pretrazi, nude usluge privatnih profesora stranog jezika. Komunikacija između njih i učenika se odvija preko njihove forme za komunikaciju, a da bi profesor stupio u kontakt sa učenikom, tj. da bi dobio broj telefona potencijalnog učenika, mora na rčun tog sajta uplatiti 250 dinara i od održanih časova davati iznos od 10% pomenutim intermedijatorima. Sve to u teoriji ne zvuči loše, ali u praksi, neko kome je hitno potreban čas tokom vikenda, neće čekati da se otvore banke u ponedeljak ujutru kako bi njega nazvao profesor, već pribegava drugim načinima traženja profesora.

Privatni nastavnici u Srbiji rade na crno, niko ne štiti njihova prava, a samim tim, sav novac koji zarade nisu u mogućnosti da "legalizuju" (što u Mađraskoj recimo nije slučaj), pa sve ostaje u začaranom krugu rada na crno.

Pitanja koje želim da postavim državnim organima, Ministarstvu prosvete, ministarstvu za rad i socijalna pitanja su sledeća:

1. Ako mnogi od nas ne mogu da uđu na famoznu "berzu" nastavnog kadra i dobiju šansu da rade u državnim školama, iako imaju adekvatnije obrazovanje i mnogo bolja iskustva od već zaposlenog kadra u prosveti, zašto ne dozvolite da se prizna zvanje "privatni nastavnik" i zašto takvim ljudima ne pomognete da rade legalno i dobijaju sve što im sleduje kao i ostalim zaposlenima?

2. Zašto konačno ne preispitate želje i potrebe za učenjem/znanjem stranih jezika u osnovnim i srednjim školama i samim tim ne pružite šansu đacima da uče jezike za koje imaju afinitete od motivisanih i stručnih profesora, koji će poslove dobiti na javnim konkursima, gde će se izabrati samo najbolji, sa najboljim projektima za sprovođenje nastave, kojih će se pridržavati?

3. Zašto ne uvedete takozvane "licence"? Svaki nastavnik je dužan da prati moderne tokove u nastavi stranih jezika i da se kroz ceo svoj radni vek dodatno usavršava.

U stanju totalne nebrige državnih organa za našu profesiju prepušteni smo jedni drugima. Sami radimo svoj marketing, solidarišemo se međusobno, preporučujemo jedni druge. Pozitivno je to se ipak kvalitet pre ili kasnije prepozna i što ima onih koji ga još uvek cene.

Zato, poštovani građani željni znanja, ako birate kurs stranog jezika, školu ili nastavnika, pre nego što se odlučite za najjeftiniju ponudu, ipak prvo pitajte ko je profesor, šta dobijate za tu cenu, po kojim se programima radi i da li je to najjeftinije zaista i najkvalitetnije. Nekada presuđuju nijanske, u ovim kriznim vremenima je svaki dinar važan, a najgora investicija je loše potošen/uložen novac, koji se ne može vratiti nazad.

Pamet i znanje u glavu i napred u borbu s kvalitetnim znanjem protiv mediokriteta i neznanja. Stari Latini su bili u pravu- SREĆA PRATI HRABRE! 

Moja stranica na Facebook-u koja je postala referenca za moje aktivnosti

Dragi citaoci, na mojoj stranici na FB, Italijanski jezik u Novom Sadu, redovno objavljujem zanimljive vesti vezane za:

1. Kurseve italijanskog jezika u skolama u kojima radim
2. Privatne casove italijanskog
3. Poslove u Italiji gde se trazi znanje srpskog ili hrvatskog jezika
4. Nova izdanja i nove udzbenike za italijanski jezik
5. Poslove za studente, stipendije, konkurse

Prema tome, zelja mi je da vam pruzim sirok uvid u sva desavanja koja vas interesuju. Prikljucite nam se i uzivajte.
Voli vas vasa profesorka