domenica 29 maggio 2011

Zašto je nekada toliko malo bilo potrebno za sreću?


Prošlo je od tada 20 godina. Kalendar nas neminovno podseća da vreme leti svojom ustaljenom brzinom, da sve prolazi sem sećanja na neke trenutke koji zauvek ostaju urezani u nama. Trenuci koji su naizgled obični, nebitni i s nečije tačke gledišta bez ikakve važnosti, ali koji su mnogima od nas pružili mnogo iskrene sreće, bez ikakve koristi ili dobiti.
Bila sam tada sasvim obično dete, možda nekima po mnogo čemu neobično. Umesto uobičajenih zanimacija tipičnih za devojčice ja sam u još od 1988. godine, znači sa nepunih 10, otkrila u tom uzrastu svoju jedinu zanimaciju, hobi ili strast- fudbal. To moje roditelje nije zabrinjavalo, nisu me zbog toga vodili kod psihologa, niti su mi govorili da kao devojčica moram da se manem muških stvari. Naprotiv...Nikome nije bilo čudno što slušam radio-prenose utakmica, što lepim sličice fudbalera, kupujem sportsku štampu i gledam svaku utakmicu na TV-u. Pustili su me da radim ono što želim, mada moram priznati da su me ponekad kritikovali da se previše bavim fudbalom i da ću zapostaviti školu, te sam bila prinuđena da krijući od njih kupujem sportsku štampu, umesto slatkiša ili koka-kole. 
Imajte u vidu da smo tada imali svega 3 TV kanala, da nije bilo kablovske niti interneta, ali to nam nije smetalo da dođemo do svih informacija koje su nas zanimale. Upijali smo kao sunđeri svaku rečenicu iz “Tempa”, svaki podatak koji tokom utakmice daju Milojko ili pokojni Vladanko (tada nije bilo komentatora poput A.S. zbog čijeg davljenja sam prošle godine gledala Mondijal na HRT-u).
I, čini mi se, bili smo srećni. Osećali smo se ispunjeni. Imali smo teme za razgovor. Nije nam bilo dosadno, nismo se “smarali” niti “otpadali”. Odrastali smo tada bez facebook-a, nismo imali ni mobilne telefone ni digitalne fotoaparate, fotkali smo se jednom godišnje u školi i eventualno na kojekakvim veseljima i slavljima. Uzori nam nisu bile pevačice koje liče na travestite ili zvezde nekog realitija, već oni s kojima smo telepatski komunicirali gledajući utakmice na televiziji, verujući da oni čuju naše bodrenje i želje da nam pruže još jednu pobedu. 
I tako dođe 1991. godina koja je mnogima od nas izmenila živote, koja će večno ostati upisana u istoriju. Iz jedne zemlje čiji se krvavi kraj sve više nazirao, jedan fudbalski klub vinuo se u nebeske visine. Jedan fudbalski klub ostvario je snove svih nas. Iako nam je stadion “Sveti Nikola” u Bariju bio samo misaona imenica, svi smo te magične noći imali utisak da smo baš na njemu. I danas se sećam te utakmice, a prođe čitavih 20 godina, jer to je deo mog detinjstva, života, neke srećnije prošlosti. Prošlosti koja će večno ostati u mom srcu poput skrivenog blaga, koja je obeležila moje odrastanje i sazrevanje i učinila me srećnom osobom koja ka svojim ciljevima ide poput tog slavnog tima, bez straha od mnogo jačih i moćnijih. 
I dan danas osećam to u svom biću. Poželim da se vratim u te trenutke i ponovo doživim tu sreću, koja, kako sam već rekla, ne nosi nikakvu materijalnu korist ali daje onu dimenziju koje danas više nema. Da li se svet izmenio? Da li sam se i ja izmenila? Verovatno (ili sigurno) sam i danas mnogima čudna jer se razlikujem od ustaljenih modela, stereotipa, mediokriteta...Da li ti modeli zapravo sprečavaju ljude da budu ono što jesu, već im se povinuju jer “društvo” tako nešto od njih očekuje da bi bili prihvaćeni i deo svega? Da li smo se zbog toga “udavili” u prosečnostima koje guše svaku ambiciju naprednih duhova da dođu do izražaja i otkriju ostatku sveta ono što u sebi nose?
Zbog čega i danas, kao nekada, ljudi ne pronađu zadovoljstva u tim malim stvarima? Zašto se danas nečiji izgled, pamet, sposobnosti cene na osnovu broja “lajkova” ispod fotogragije? Gde je nestala mašta i ono unutrašnje, što nam je bila zvezda vodilja ka nekim višim ciljevima? Šta danas ljude čini srećnima, a da je nematerijalno i apstraktno?
Lista pitanja mogla bi se produžiti do beskonačnosti. Ostavljam vama da pronađete odgovore ili magičnu formulu kako probiti odbrambeni bedem ispred šesnaesterca mediokriteta i dati im gol u gostima! Možda otkrijete neke skrivene dimenzije koje će vam život učiniti lepšim. 

lunedì 16 maggio 2011

Pravi heroji su oni koji sebe smatraju običnim ljudima


Izbegavam da se bavim pisanjem, jer kada vidim ko sve sebi daje za pravo da piše i kaže da je novinar, muka mi je. Zato mi je ponekad drago što ne radim više kao novinar, jer je većina medija dno, a da nije pojedinih sportskih dešavanja koja prenose, verovatno malo bi šta normalan čovek mogao da vidi na njihovom programu. Ali zato sam dobro informisana o svemu, jer redovno prelistavam web izdanja pojedinih glasila i dok čekam autobus, bacim pogled na naslovne strane novina koje stoje na kiosku. I sve saznam, bez previše potrošenog vremena pred malim ekranom. Tako jednostavno ne mogu da izbegnem ni ono što je u centru pažnje.
Najavila sam da ću napisati blog i evo, upravo to činim. Neću se ovog puta baviti stručnom tematikom, neću biti ni buntovnik koji će pljuvati po državi, vlasti i takvim strukturama, jer je to uglavnom beznadežno, već ću u ovom tekstu suočiti neke pozitivne i negativne primere iz javnog života. Ne zaboravite, na pozitivnim primerima se uči, a iz negativnih teško da možemo izvući neku pametnu pouku, već se samo iznerviramo i pitamo šta nas još tera da budemo ovde gde smo.
Junakinja moje priče je Anette Olzon, pevačica grupe Nightwish, žena koja je preko trnja stigla do zvezda i izborila se sa svim onim zlim dušebrižnicima koji su je osporavali, pljuvali i napadali, govoreći da će uvek biti u senci svima poznate dive, Tarje Turunen. Živimo u vremenu kada obični ljudi postaju junaci i kada je uzalud klanjati se divama i divovima, jer svi težimo ka normalnom i znamo da život nije latinoamerička telenovela, pa se zato i identifikujemo sa ljudima koji su jedni od nas. Ili bar ja možda tako razmišljam, jer je prava veličina ne izgubiti se u sopstvenoj veličini već sagledati realnost na realan način i prilagoditi joj se.

Naime, već duže naša draga Anette piše blog, koji možete pročitati na sledećoj strani: http://anette-olzon.blogspot.com/ . Kada sam to otkrila, postala sam njen verni čitalac i posetim ga bar jednom ili dva puta nedeljno da pročitam šta ima novo. Pitate se zašto? Pa možda zato što ona, nepterećena slavom i epitetom dive, piše o svakodnevnim stvarima koje joj se dešavaju, preporučuje muziku, raduje se kada sa decom ide na pizzu ili kada sama sebe iznenadi tortom od čokolade. Čitajući njene priče imam utisak kao da pijem kafu sa najboljom prijateljicom i uživam u njenom društvu, jer nije teško biti ono što jesi i nije neophodno pošto po to truditi se da budeš neko drugi.
Eto, za razliku od nje, neke žene same sebe nazivaju divama, ponekad se ponoseći sopstvenom glupošću ili neznanjem. Biti deo javnog života je nekada teško breme, a ko zna da se izbori s tim, uspeće da ga iznese do kraja. i tu je Anette veoma pozitivan primer. Dolazak takve pevačice u Nightwish publika nije očekivala i zato su se mnogi trudili da joj zagorčaju život. Ona nije Tarjina kopija (koju se trude da kopiraju mnoge devojčice poslednjih desetak godina i u pevanju i izgledom), nije ni neka seks bomba sa naslovne strane nekog muškog magazina (pošto i to jako dobro prolazi kod publike), već žena koja je u Nightwish došla posle 35-te godine života, sa solidnim iskustvom na sceni i već izgrađenim stilom. Mnogi su pokazivali prema njoj otvorenu mržnju, a ona je odolevala, pružajući svoj maksimum na svakom koncertu uz puno pozitivne energije i spontanosti. Zamislite, ona čak ceo koncert provede u jednoj haljini, dok se dive moraju presvući bar dva do tri puta! Svemu tome ona nije odolela u Brazilu, 11. novembra 2008. godine, u gradu Belo Horizonte, kada je plačući napustila binu. Trenutak slabosti? Trenutak kada je pokazala da je ranjivo ljudsko biće? Svakako trenutak u kojem je mogu razumeti, jer nikome nije srce od čelika...skoro nikome. 
Za razliku od nje, domaća zvezda pod inicijalima JK, koja sebe naziva divom, na provokacije iz publike odgovara visoko podignutim srednjim prstima i obiljem sočnih psovki, koji dovoljno govore o njenoj veličini, kulturi i domaćem vaspitanju (a šta se može očekivati od pandurskog deteta?). Uz to nakon svega bitku bije sa youtube, kako se snimci njene sramote ne bi više širili i da bi svoju nekulturu nekako mogla da prekrije. „Tako to radi žena s mudima“- kaže ona. Nažalost, u ovoj zemlji gde se kultura mase formira prema ovakvim kulturnim uzorima, u mnogim sferama života uspevaju žene-kučke (valjda su to žene s mudima), pa čak i u muško-ženskim odnosima, jer što je ona gora, on je prati kao pas na povocu. Ljudski je suzu pustiti i pokazati svoje emocije, ali vređati i pokazati se na pomenuti način.....pa kome neko takav može da bude uzor ponašanja i model? U Srbiji očigledno da, jer da nije tako, ko bi dolazio da takve poput pomenute gospođe gleda na koncertima.

Ima i onih koje se trude da budu velike humanitarke (da li moram da napomenem da mi se gade lažni humanitarci, pa čak i oni koji te startuju na ulici i mole da kupis neki čestitku ili slikovnicu pod izgovorom da je to za neku ometenu decu?), pa s tim ciljem se fotografišu s kineskom decom kako bi pomogle narodu Japana. Dakle, još jedan medijski slučaj iz prethodne nedelje o kojem su svi mediji izveštavali. Ta očajna gospođica koja je želela da se predstavi narodu kao dobročinitelj, mogla je da učini zaista nešto pametnije. Eto, kao Anette na primer, koja je stavila na aukciju belu haljinu iz spota „October and April“ sa grupom The Rasmus i ne samo to! Od sada pa ubuduće sav novac od te pesme ićiće za pomoć zemljotresom pogođenom Japanu. Pitam se da li bi se tako nečega setili autori ovdašnjih pesama koje šalju na Eurosong, pošto je novi sistem izbora smišljen samo zato da bi neko od njih „ubirao kajmak“ od autorskih prava, umesto da se dozvoli afirmacija mladim i kreativnim ljudima a ne onima već hiljadu puta viđenima? 

Kada se vratimo na Anettin blog, možda će se nekome to što ona piše učiniti banalnim, jer nema tu neke senzacionalnosti. Majka dvoje dece opisuje svakodnevne događaje, stavi svoje fotografije kada promeni frizuru, preporuči poneki kozmetički proizvod ili pokaže šta je sebi ili deci kupila od odeće. Pa, može se i iz toga nešto naučiti. Ona, iako svoje sinove stalno pominje, nikada ne stavlja neke fotografije poput brojnih „ponosnih“ roditelja, koji se trude da svaki detalj iz života svoje sitne dece podele sa globalnom zajednicom na društvenim mrežama u stilu „Vau, bili smo ovde, najeli smo se i napili, naša ćerka je bila najlepše obučena na dečjem rođendanu ali se posle umusavila jer se ispovraćala od previše hrane...Vau, napravili smo kalendar na kom je naša bebica vau, išli smo na zimovanje, vau spremamo se za more itd...“ E pa, mladi roditelji, postoje neke granice privatnosti i stvari koje ostaju između vas, uostalom, fotografije se čuvaju u starinskim albumima i pokazuju samo dragim gostima koji dođu da vas posete! Ugledajte se na Anette, ima od nje puno toga korisnog da se nauči.

Ne stidim se da kažem da se u mnogim stvarima mogu poistovetiti sa Anette Olzon. Mnogi su se radovali pojedinim njenim propustima, mnogi su se nadali da će posle tog 11. novembra 2008. dobiti šut kartu u Nightwishu, a još su se više tome ponadali kada je po drugi put ostala trudna i kada je odlučila da rodi dete u 39-toj godini života. Ona je bila jaka i pokazala svima da je iznad sitnih duša, zlobnika i onih koji se „slade“ zagorčavajući tuđe živote. Od Nightwisha nije dobila šut-kartu, već razumevanje, jer je postala deo njihove porodice i dala svoj doprinos da se ta porodica proširi i postane još jača. Zato nestrpljivo čekamo njihov novi album i nove koncerte sa starom dobrom Anette Olzon!

giovedì 28 aprile 2011

Oggi parliamo di Zdenek Zeman

Lo conoscete sicuramente...è un personaggio che ha scritto la storia odierna del calcio italiano. Ho deciso di farvi vedere anche il film su questo famoso allenatore.



Biografia

Zdenek Zeman nasce a Praga il 12 Maggio del 1947, in un quartiere residenziale sulle rive della Moldava.
Il  padre Karel è un primario dell'ospedale di Praga, la madre Kvetuscia Vycpalek è casalinga.
Frequenta 9 anni di scuola obbligatoria, tre di liceo, uno di attesa per iscriversi all'università, a causa del numero chiuso. Ma è lo sport la sua grande passione!



Zeman parte nell'estate del 1968 insieme con la sorella Jarmila per andare a trovare lo zio Cestmir in Sicilia. E' proprio mentre si trova nell'isola che tanto amerà che i sovietici invadono Praga.


Torna in patria, ma dopo un anno torna in Sicilia alla ricerca della libertà che non esisteva più nel suo paese natale.
Si iscrive all'ISEF di Palermo, dove si diploma con il massimo dei voti discutendo una tesi sulla medicina dello sport.

Ottiene la cittadinanza italiana nel 1975.
In Sicilia conosce  la sua futura moglie Chiara Perricone che gli darà due figli, Karel ed Andrea.

mercoledì 27 aprile 2011

Lingue del mondo

Alcune informazioni interessanti, sperando che non siate quelli che ritengono di saper tutto conoscendo solo l'inglese :)


- La lingua è l'insieme delle parole usate da un popolo.
- Attualmente si parlano nel mondo circa 6.700.
- Molte lingue indigene sono scomparse in meno di 500 anni per colpa della colonizzazione.
- La situazzione è allarmante, oltre il 50 % delle lingue parlate nel mondo corrono il rischio di scomparire.
- 3000 lingue indigine parlate nel mondo sono in pericolo di estinzione.

- il 96% delle 6.700 lingue parlate nel mondo sono parlate da meno di un 4% della popolazione mondiale.
- Il 90% delle lingue del mondo non hanno rappresentazione su internet. 
- Le lingue più utilizzate su internet sono
 
- Il 80% delle lingue Africane non dispongono di trascrizione scritta.
Le lingue più parlate nel mondo sono: 
il cinese mandarino
L’inglese
lo spagnolo
il russo
l`arabo
il bengali
il portoghese
L’ indonesiano
il giapponese 
 
- L'italiano è parlato da circa 70 millioni di persone ed è al 19° posto.
- Secondo uno studio del British Foreign Office la lingua più difficile del mondo è il basco seguito dall’ungherese.
- L’inglese è molto difficile per la pronuncia (ritengono molti, anche se non deve essere il caso).
 

 

venerdì 18 marzo 2011

Organizovanje jezičkih radionica


Organizovanje jezičkih radionica postala je praksa u skoro svim školama stranih jezika, jer je to odličan način da se predstavi ono što se radi i približi novim polaznicima. Ipak, da bi radionica bila uspešna, neophodno je razraditi i unapred misliti na različite aspekte, kako jedno u najavi zabavno veče ne bi postalo nalik klasičnoj lekciji straog jezika ili nekoj MLM prezentaciji.
Preneću vam zato neka svoja opažanja, koja su plod mog iskustva, nakon održavanja dvadesetak različitih radionica u školama stranih jezika.

1-     Radionica ne sme biti zatvorenog tipa i za učešće se ne sme naplaćivati kotizacija. Nije cilj da se na njoj pojave osobe koje već poznajete, već da dođu i novi ljudi koji su za događaj saznali preko medija, interneta ili koji su dobili poziv od prijatelja sa Facebook-a. Organizacija radionice zahteva ulaganja, a ukoliko je uspešna, s njenim učesnicima može se ostvariti dugoročna a ne jednokratna saradnja.

2-     Sadržaji koji se prezentuju moraju biti prilagođeni ljudima različitih interesovanja i s različitim kulturološkim predznanjima.

3-     Sadržaji moraju biti prezentovani na jednostavan način. Poželjno je izbegavati usko-stručnu terminologiju, jer ista može da stvori efekat odbrambenog zida kod osoba koje njome ne vladaju.

4-     Poželjno je da se čuje strani jezik, ali je neophodno obezbediti prevod za svakog ko tim jezikom nedovoljno vlada ili je apsolutni početnik.


5-     Učesnici se moraju osećati kao deo tima, ali ih ne smemo forsirati. Moramo imati u vidu da su oni pre svega publika, a da smo mi poput „glumaca na sceni“.

6-     Smatram da radionica nije mesto gde se obrađuje gradivo sa redovnih kurseva, niti neki dopunski čas. Teme se biraju van knjiga, ali uz konsultaciju različite literature.

7- Predavač mora detaljno obraditi temu koju prezentuje i biti u stanju da odgovori na najrazličitija pitanja publike.

8- Svi multimedijalni materijali su dobrodošli!

To su moje opaske, a ako vi, dragi čitaoci, imate još neke ideje, očekujem vaše kritike (na prvom mestu, jer uvek je dobra kritika mnogo korisnija od kurtoaznih pohvala), predloge i ideje.

Vaša profesorka,
Olgica Andrić

Stigao je i novi blog!

Napisala sam jos jedan blog za Eduku u zelji da predstavimo nasim ucenicima i citaocima neke "bisere" Italije koje nije bas lako pronaci i otkriti. Uzivajte u citanju!

lunedì 21 febbraio 2011

domenica 20 febbraio 2011

KURS ITALIJANSKOG JEZIKA ZA DECU OD 7 DO 11 GODINA

Udžbenik: „FORTE! Corso di lingua italiana per bambini“- autori Lucia Maddii, Maria Carla Borgogni + audio CD, izdavač Edilingua (www.edilingua.it)....
.. ..
Opis kursa: Kurs je namenjen deci od 7 do 11 godina, ali i mlađima, koji su savladali pisanje i čitanje. Deca kroz taj kurs stiču osnovna znanja iz italijanskog jezika, usavršavaju čitanje i pisanje i iskazuju svoju kreativnost kroz niz didaktičkih aktivnosti (pevanje, bojenje, crtanje, pisanje kratkih pesmica, recitovanje, glumu). Udžbenik „Forte!“ plod je dugogodišnjeg rada autora i njihovog iskustva u nastavi italijanskog kao stranog jezika. Sastavljen je iz 6 didaktičkih jedinica, gramatičkog dela i kreativnih stranica. Udzbenik je moguće naručiti direktno od izdavača preko web sajta www.edilingua.it, jer Edilingua u kratkom vremenskom roku dostavlja naručene knjige u Srbiju putem kurirske službe.....

Dodatni didaktički materijali:....
  1. „Italiano per ragazzi stranieri“ http://www.italianol2.info/....
  2. www.ciaomaestra.com  didaktički materijali za očenike osnovnih škola u Italiji i strance....
  3. Vocabolario visuale (http://www.edilingua.it/prodotti_particolare.asp?e_product_id=113)   Predavač: Olgica Andrić
    Sve informacije možete dobiti na telefon: 064 6123411

Nesto malo vise o meni i o mom radu...za pocetak!

Profesorka italijanskog jezika i knjizevnosti koja zeli da svoje znanje podeli sa svima onima koji su zainteresovani da nauce novi strani jezik, spreme se za putovanje ili studije u Italiji ili mozda da citaju u originalu dela velikih italijanskih pisaca. Tecajeve mogu pohadjati svi uzrasti i nivoi znanja i izabrati literaturu prema svojim potrebama. Prateci savremene trendove u nastavi italijanskog jezika, koristim udzbenike izdavacke kuce Edilingua (www.edilingua.it) kao i ostalu literaturu izdavackih kuca Guerra Perugia, Alma Edizioni, Progetto Ali i slicno. Poseban izazov za mene su kursevi za decu od 7 do 11 godina starosti, kao i one od 11-15. Ako ste i vi zainteresovani da naucite nesto novo, mozete me kontaktirati.
Si è verificato un errore nel gadget