lunedì 10 settembre 2012

Italijanski jezik kroz kulturu i društvo- stereotipi o Italiji i Italijanima- 2. deo



Kada sam pisala prvi deo ovog članka, nisam ni slutila da ce komentari i reakcije stići od brojnih čitalaca. Možda nekima i dalje nije jasno zašto bi časovi italijanskog jezika imali veze sa ovom temom? Da li su to neke suvišne informacije zbog kojih se samo izgubi vreme tokom nastave? Možda i ne, rekla bih, mada sve to zavisi od načina na koji usvajate informacije, naročito kako najlakše učite nove reči. Dok sam bila student, često sam nove reči povezivala sa sadržajima ili sa situacijama. Razmislite, ako bi se o ovome raspravljalo na času konverzacije, verujem da biste naučili mnogo novih reči, koje biste mogli da koristite u raznim kontekstima, jer cilj i jeste da ovladate živim jezikom, a ne samo da znate da izmenjate sve nepravilne glagole bez mogućnosti da ih upotrebite u govoru? Izbor je vaš, komentarima, predlozima i sugestijama doprinećete da se i nastava italijanskog jezika prilagodi vašim potrebama i željama, jer ste vi u centru pažnje, a ne predavač, knjiga po kojoj se radi ili „obaveza“ da se dobije diploma određenog nivoa.

Vratimo se, ipak, onom što željno očekujete da pročitate i da se suočimo sa još nekim stereotipima koji nisu odlika jednino Italijana!


 
Italijani i građanske dužnosti 

Uglavnom ne poštuju zakon, lako gube strpljenje jer imaju previše birokratije. Prodavci u radnjama su nestrpljivi i ponekad neljubazni. Uprkos zabranama, Italijani previše puše i voze kao ludi, nikada ne propuštaju pešake. Autoputevi su prepuni brzih automobila, koji jure 300 na sat, a karabinjeri više brinu o svojim lepim uniformama nego o tome šta se događa na svakom koraku.

Stereotip ili ne: Birokratiju kod nas boolje da ne pominjemo, sami sigurno znate pregršt viceva na temu šaltera, čekanja, redova. Policija k’o policija u svakoj zemlji, a da nema kršenja Zakona, čime bi se advokati bavili?

Italijani na godišnjem odmoru u inostranstvu

Ne govore engleski, ali za razliku od drugih, nekako uspevaju da ih svi razumeju. Kad se udvaraju devojkama strankinjama, to čine na najprimitivniji način. Obično idu na odmor sa celom porodicom, rođacima, prijateljima. Uvek su bučni i urlaju čak i u muzejima! 


Stereotip ili ne: Porodična letovanja pripadaju prošlosti, logično pitanje je zašto bi Italijani išli na odmor u inostranstvo ako u sopstvenoj zemlji imaju toliko turističkih mesta, prirodnih lepota i kulturnih znamenitosti? Zbog provoda i neodoljivih strankinja? Ili zato što se i italijanske navike menjaju držeći korak s vremenom. Mada, poznajem takve slučajeve i kod nas, iako nas agencije bombarduju Last minute ponudama za strane destinacije, ima onih koji se nikada neće odreći odmora u Crnoj Gori. Stara navika i nespremnost na promene?



Italijani u Italiji

Citiramo stari vic: “Znaš li šta će se desiti ako jednom Italijanu vežeš ruke? Postaće nem.” Praktično, Italijani ne mogu bez gestikulacije. Italijanski jezik je lak, dovoljno je sve reči završiti vokalom. Ako ne znaš pesmu “L’italiano” od Tota Kotunja, onda nisi Italijan. Nažalost, mnogi stranci veruju da je to italijanska himna.

Stereotip ili ne: Mediteranski narodi jesu živahni, sugestivni, a jezik gestova odavno je ušao i u udžbenike italijanskog za strance. Žalosno je što kod nas mnogi aspekti italijanske kulture nisu poznati, počev od muzike, jer ono što se smatra za italijansku muziku u našoj sredini, ima premalo dodirnih tačaka sa realnom italijanskom muzičkom scenom. I ne samo to, velika dela operskih velikana bivaju zaboravljena zbog “instant” hitova sa San Rema ili onih koji su opersko pevanje banalizovali u službi pop muzike. 



Italijani i posao

Uvek spremni da izbegnu sve aktivnosti koje podrazumevaju fizički napor. Govore "Broken Engish", preteruju u korišćenju mobilnih telefona (svaki pojedinac ima bar dva), ne znaju da koriste internet. Ne koriste javni prevoz jer loše funkcioniše, preferiraju male gradske automobile. 

Stereotip ili ne: Ovde ne mogu naći adekvatan primer iz meni bliske sredine da bih opovrgla pomenuti stereotip, čini mi se da je bolje setiti se viceva o Crnogorcima, bar kada su u pitanju mobilni telefoni i fizički poslovi.

Lista stereotipa bi mogla biti i duža, mada, već sam pomenula da nije cilj veličati neku naciju na osnovu njih ili se rugati tim narodima, već shvatiti koliko smo svi slični i koliko je teško iskoreniti neke osobine iz kolektivnog duha. Vaša vizija Italije može biti sasvim drugačija, a ovo je samo vodič da ne upadnete u zamke ustaljenih predrasuda.

martedì 4 settembre 2012

Italijanski jezik kroz kulturu i društvo- stereotipi o Italiji i Italijanima


Prvi deo: šarm, moda, porodica i kuhinja

Ukoliko učite bilo koji strani jezik, zadatak nastavnika je da vam približi kulturu zemlje u kojoj se taj jezik govori, društvene prilike, verovanja, tradiciju, stereotipe i prikaže što realniju sliku pomenute zemlje, jer studenti često vođeni idejom o „romantičnoj Italiji“, vide i dožive njene manje romantične strane.

Ja sam Olgica Andrić, profesor italijanskog jezika i književnosti i moj pristup nastavi je, između ostalog, kulturološki i sociološki. Ako učite italijanski jezik jer želite da putujete u Italiju, morate znati šta vas tamo očekuje, šta se jede za doručak, kada se pije kapućino, da se na pizzu nikada ne stavlja kečap, ali i da je u Italiji 17 nesrećan broj, da „znak satane“ nije izmislio Roni Dzejms Dio, već je to akt „teranja uroka“  (fare le corna), tipičan za Jug Italije. Kakva bi bila nastava italijanskog jezika bez takvih malih ali značajnih detalja?

Jedan stranac koji je imao priliku da živi u Italiji na jednom internet forumu ovako komentariše: “Možda su oni najgore osobe i od najnepoverljivije na planeti. Neorganizovani, licemerni, sebični, arogantni, neznalice, rasisti...Da li ste upoznali italijansku birokratiju? Da li ste videli zbunjena lica službenika koji vas šalju od jednog šaltera do drugog, jer ih mrzi da rade? Ili u bankama gde svaki službenik izmišlja sopstvena pravila na osnovu kvaliteta kafe koju je tog dana popio. Svi vi koji volite Italiju, uključujući i mene, morate znati da nije kao u filmovima koji na preteran način promovišu tu zemlju, jer je Italija jedna prevara....”



Da li smo saznali nešto novo ili smo u ovim rečenicama možda prepoznali same sebe, birokratiju u sopstvenoj zemlji, karakteristike ljudi koji obavljaju određene polsove? Da, upravo tako, nalazimo se na pragu stereotipa i opštih uverenja, koja ne mogu da se primene generalno na jednu naciju, kulturu ili jezik, jer jednostavno svi mi imamo dobre i loše osobine, u svakoj zemlji neke stvari funcionišu bolje ili gore.  U stvari i sami Italijani se često žale na svoju zemlju, ali šta se dešava kada to uradi neki stranac? Ili, recimo, po čemu se prepoznaju Italijani u inostranstvu, probajte da odgovorite na to pitanje da biste i sami došli do opšte prihvaćenih stereotipa. U nastavku ćemo opisati one najčešće.

Italijani i njihov šarm

Zamišljamo ih kao lepe i visoke, sa tamnom kosom i svetlim očima, većim nosom i maslinastim tenom. Simpatični i šaljivdžije, otvoreni i živahni. Ne postoje tužni Italijani. Oni sami sebe smatraju najboljim ljubavnicima na svetu, dok ih stranci vide kao Don Žuane koji su nesposobni da sagrade neku ozbiljnu vezu. Ženskaroši, romantičari i slatkorečivi do šećerne bolesti! Lažljivci i spremni na sve zarad žena, odnosno zarad konkretnog cilja.

Stereotip ili ne: Nisu li po prirodi svi muškarci takvi ili bar većina? Ili ako nisu verovatno bi želeli da budu? 


Italijani i moda

Nema Italijana koji ne poseduje markirane naočare za sunce: unutra, noću, po kiši i snegu, Italijan ih uvek nosi. Uvek u neobičnom odelu, ali elegantnom i po poslednjoj modi: bele pantalone naročito. Žene su senzualne i čitaju samo Vogue i Vanity Fair. Sve Italijanke su lepe i vitke dok se ne udaju, odnosno dok ne pređu dvadeset petu godinu. 

Stereotip ili ne: zašto se kod nas takozvani VIP toliko trude da kopiraju italijansku modu, do te tačke da originalnost pređe granice svakog dobrog ukusa a žene čitaju ne modnu, već žutu štampu, pretežno u “institucijama” tipa frizerskih i kozmetičkih salona?



Italijani i porodica: 

Svi italijanski muškarci žele da ožene sopstvene majke i kada su mladi puštaju brkove da bi ličili na njih? Ako uđemo dublje u tu tematiku, shvatamo da su Italijani bolesno opsednuti sopstvenim mamama ( izraz koji se koristi u italijanskom jeziku “mammone” ili “mammoni”). Ali su svi u porodici veoma jedinstveni. Porodice su uglavnom višečlane i muškarci se naročito zaštitnički ponašaju prema ženama. Italijani su veoma religiozni i idu u crkvu svake subote i nedelje. Manje-više svi su mafijaši, nije važno da li su iz Trenta ili sa krajnjeg Juga, na neki način su povezani s mafijom.

Stereotip ili ne: Koliko je samo sličnosti između Italijana i Balkanaca? Bez vređanja, koliko je kod nas onih “sinjih sokolova” koji se ni posle tridesete godine života neće odreći mamine kuhinje ili ako su oženjeni nikada otvoreno neće reći da je snaja sposobnija od svekrve? Iako je mafija misaona imenica, pri pomenu imena iz “podzemlja” i naši sugrađani će se hvaliti da ih poznaju preko sestrine najbolje drugarice ili kumove svastike. 


Italijani i kuhinja

U Italiji se jede bolje nego u bilo kom drugom delu sveta. Znaju dobro da kuvaju, ko god im dođe u posetu nateraju ga da jede iako nije gladan. Obično jedu špagete za ručak i pizzu za večeru. Testenina se smatra za esencijalni vitamin u Italiji. Kulturu kafe svi veliki svetski lanci kafeterija su preuzeli od Italijana.

Stereotip ili ne: Koliko puta ste čuli: “A gde si krenuo, sada će pečenje!” Ili “Kad moja mama napravi gibanicu, mast se cedi niz prste”, da ne pominjemo slave, svadbe i ostale svetkovine hrane i pića. A tek kako nam u inostranstvu nedostaje “domaća kafa” (da ne kažem turska”), sarma i kajmak!
I na kraju sledi logučno pitanje: da li i dalje mislite da je razvoj interneta krivac za pretvaranje sveta u globalno selo ili, naprotiv, neki arhetipski stereotipi od kojih ne možemo pobeći ka kako se obukli, šta jeli i gde bili?


Si è verificato un errore nel gadget