domenica 29 maggio 2011

Zašto je nekada toliko malo bilo potrebno za sreću?


Prošlo je od tada 20 godina. Kalendar nas neminovno podseća da vreme leti svojom ustaljenom brzinom, da sve prolazi sem sećanja na neke trenutke koji zauvek ostaju urezani u nama. Trenuci koji su naizgled obični, nebitni i s nečije tačke gledišta bez ikakve važnosti, ali koji su mnogima od nas pružili mnogo iskrene sreće, bez ikakve koristi ili dobiti.
Bila sam tada sasvim obično dete, možda nekima po mnogo čemu neobično. Umesto uobičajenih zanimacija tipičnih za devojčice ja sam u još od 1988. godine, znači sa nepunih 10, otkrila u tom uzrastu svoju jedinu zanimaciju, hobi ili strast- fudbal. To moje roditelje nije zabrinjavalo, nisu me zbog toga vodili kod psihologa, niti su mi govorili da kao devojčica moram da se manem muških stvari. Naprotiv...Nikome nije bilo čudno što slušam radio-prenose utakmica, što lepim sličice fudbalera, kupujem sportsku štampu i gledam svaku utakmicu na TV-u. Pustili su me da radim ono što želim, mada moram priznati da su me ponekad kritikovali da se previše bavim fudbalom i da ću zapostaviti školu, te sam bila prinuđena da krijući od njih kupujem sportsku štampu, umesto slatkiša ili koka-kole. 
Imajte u vidu da smo tada imali svega 3 TV kanala, da nije bilo kablovske niti interneta, ali to nam nije smetalo da dođemo do svih informacija koje su nas zanimale. Upijali smo kao sunđeri svaku rečenicu iz “Tempa”, svaki podatak koji tokom utakmice daju Milojko ili pokojni Vladanko (tada nije bilo komentatora poput A.S. zbog čijeg davljenja sam prošle godine gledala Mondijal na HRT-u).
I, čini mi se, bili smo srećni. Osećali smo se ispunjeni. Imali smo teme za razgovor. Nije nam bilo dosadno, nismo se “smarali” niti “otpadali”. Odrastali smo tada bez facebook-a, nismo imali ni mobilne telefone ni digitalne fotoaparate, fotkali smo se jednom godišnje u školi i eventualno na kojekakvim veseljima i slavljima. Uzori nam nisu bile pevačice koje liče na travestite ili zvezde nekog realitija, već oni s kojima smo telepatski komunicirali gledajući utakmice na televiziji, verujući da oni čuju naše bodrenje i želje da nam pruže još jednu pobedu. 
I tako dođe 1991. godina koja je mnogima od nas izmenila živote, koja će večno ostati upisana u istoriju. Iz jedne zemlje čiji se krvavi kraj sve više nazirao, jedan fudbalski klub vinuo se u nebeske visine. Jedan fudbalski klub ostvario je snove svih nas. Iako nam je stadion “Sveti Nikola” u Bariju bio samo misaona imenica, svi smo te magične noći imali utisak da smo baš na njemu. I danas se sećam te utakmice, a prođe čitavih 20 godina, jer to je deo mog detinjstva, života, neke srećnije prošlosti. Prošlosti koja će večno ostati u mom srcu poput skrivenog blaga, koja je obeležila moje odrastanje i sazrevanje i učinila me srećnom osobom koja ka svojim ciljevima ide poput tog slavnog tima, bez straha od mnogo jačih i moćnijih. 
I dan danas osećam to u svom biću. Poželim da se vratim u te trenutke i ponovo doživim tu sreću, koja, kako sam već rekla, ne nosi nikakvu materijalnu korist ali daje onu dimenziju koje danas više nema. Da li se svet izmenio? Da li sam se i ja izmenila? Verovatno (ili sigurno) sam i danas mnogima čudna jer se razlikujem od ustaljenih modela, stereotipa, mediokriteta...Da li ti modeli zapravo sprečavaju ljude da budu ono što jesu, već im se povinuju jer “društvo” tako nešto od njih očekuje da bi bili prihvaćeni i deo svega? Da li smo se zbog toga “udavili” u prosečnostima koje guše svaku ambiciju naprednih duhova da dođu do izražaja i otkriju ostatku sveta ono što u sebi nose?
Zbog čega i danas, kao nekada, ljudi ne pronađu zadovoljstva u tim malim stvarima? Zašto se danas nečiji izgled, pamet, sposobnosti cene na osnovu broja “lajkova” ispod fotogragije? Gde je nestala mašta i ono unutrašnje, što nam je bila zvezda vodilja ka nekim višim ciljevima? Šta danas ljude čini srećnima, a da je nematerijalno i apstraktno?
Lista pitanja mogla bi se produžiti do beskonačnosti. Ostavljam vama da pronađete odgovore ili magičnu formulu kako probiti odbrambeni bedem ispred šesnaesterca mediokriteta i dati im gol u gostima! Možda otkrijete neke skrivene dimenzije koje će vam život učiniti lepšim. 

Nessun commento:

Posta un commento

Si è verificato un errore nel gadget